Ниједна држава на свету није се развила на рударству ако је то значило продају рудника страним корпорацијама или уз дозволу њихове експлоатације тим корпорацијама уз плаћање рудне ренте.
Напротив, то је био сигуран пут претварања тих држава у сиромашне колоније. Истовремено те државе су доживљавале еколошке катаклизме са трајним последицама по животну средину.
Најава да бисмо од експлоатације литијума имали огромну финансијску корист захтева да то видимо на примеру потенцијалног рудника литијума у Јадру, а може се односити и на све руднике у Србији, које би експлоатисале стране корпорације.
Колико би износила годишња добит државе ако би се дозвола за његову експлоатацију дала Рио Тинту?
Прво, добит од рудне ренте. На основу познатих података, годишње би се ископавало 58.000 хиљада тона литијум карбоната. Ако прихватимо најоптимистичкију варијанту за државу да ће цена литијума (не литујум карбоната) расти до 15.000 долара, то би значило да би у том случају приход Рио Тинта износио 870 милиона долара. Апстрахујући да се од тога износа одбијају трошкови топљења, рафинирања, транспорта, осигурања или продаје, рудна рента од пет одсто која иде држави би износила 43,5 милиона долара или нешто мање од 40 милиона евра.
Други потенцијални приход државе би био кроз порез на добит компаније Рио Тинто али у Закону о порезу на добит члан 50а пише “порески обвезник који уложи у своја основна средства… више од једне милијарде динара, који та средства користи за обављање претежне делатности … и у периоду улагања додатно запосли на неодређено време најмање 100 лица, ослобађа се плаћања пореза на добит правних лица у периоду од десет година сразмерно том улагању”.
Пошто компанија Рио Тинто испуњава сваку ставку из овог члана, она би била ослобођена плаћања пореза на добит следећих десет година.
Трећи потенцијални приход је од новозапослених који би запослио у Рио Тинто. Под претпоставком да би запослила 1.000 радника са бруто платом од 2.000 евра, то би значило да би држава приходовала 24 милиона евра годишње, директно (порези и доприноси) и индиректно кроз потрошњу и плаћање ПДВ или акциза.
И то је све. Око 64 милиона евра са рентом од 40 милиона евра.
Ако узмемо у обзир економске штете у пољопривреди и туризму на подручјима планираних рудника и посебно еколошке ризике, плашим се да не испадне по оној народној “имадосмо – не знадосмо, изгубисмо – познадосмо”.
