У куршумлијском селу Трешњица на обронцима планине Копаоник десетак становника живи изоловано од модерне цивилизације, а само један од њих има контакт са градом и мобилни телефон који се не може користити у селу, јер нема сигнала. Село Трешњица удаљено је 50 километара од Куршумлије, а у њему живе људи раличите старости у десетак кућа – летвара, облепљених блатом које су старе више од 100 година.
Осим шесторо мештана који су били спремни за разговор, остали су неповерљиво, из прикрајка пратили разговоре. Становник Трешњице Радољуб Виторовић (78) објашњава да то није ништа чудно, јер немају контакт са непознатима људима.
„Ми смо као дивљач. Када се јагње отме из стада, буде неко време само, онда нам треба време и вештина да га поново укротимо и вратимо у стадо, а оно неће, јер је подивљало. Тако је и са нама, остављени смо овде и заборављени“, објашњава Радољуб.
Према речима Виторовића, одлазак у војску била је прилика да млади оду из села и виде свет, али сада нема обавезног војног рока, па млади мушкарци не одлазе нигде. Најмлађи мештанин је рођен 1982. године, док је најстарији Богоје Стојковић рођен 1931. године, виталан и још увек јак јер се сваког јутра попне на врх планине Треска.
„Нема овде живе душе да сретнеш. Најчешћи гости су нам вукови. Дођу пред врата куће“, каже Стојковић.
Он каже да није тачно да нико не зна да постоји то забачено село без пута, купатила и са кућама од блата, али га се само сете пред изборе. Овако забачено село, село без пута, са кућама од блата, без купатила, без минималних услова за живот.
„Знају многи да имамо десетак и више гласова на изборима. Пред изборе дођу и кажу нам шта да заокружимо. Тад нам и донесу по мало хране“, казао је Стојковић.
Због неприступачног терена и даљине у то село никада није стигло возило, већ су једино превозно средство санке, па свака кућа мора да има краве или бикове које користе за превоз дрва, али и људи када се неко разболи. Како кажу мештани, ретко је да се неко разболи, али углавном „трпе“ бол. , али кад баш мора, онда су санке једини превоз.
„Разболим се, упрегнемо краве, ставимо душек на санке, па легем и тако ме одвезу до бање“, рекла је Достана Виторовић (79) и додала да у то село никада није дошао санитет.
Мештанин Миловоје Томић (48) у име свих становника Трешњевице долази у град.
„Поједине комшије и рођаци нису били у граду скоро 20 година. Разлог је неприступачан терен, даљина, а нема никакав превоз. Нису ни имали потребу да иду у град“, објаснио је Миливоје. Становници се хране искључиво од онога што произведу, неки од њих имају пољопривредне пензије, док други зарађују од бербе шумских плодова и печурака које Миливоје Томић продаје у Луковској бањи и од тога купује основне намирнице које мештани не могу да поизведу као што су брашно, со, лекови, шећер и лекове.
Како је објаснио Томић, разговарао је са председником општине Куршумлија, али му је он рекао да нема средстава да обећа помоћ том селу.
„У општини Куршумлија имају преча посла од нас. Једини ослонац нам је Луковска бања која нам је дала кревете, можемо да се прегледамо код бањског лекара у било које време. Дозволили су ми и да продајем гостима шумске плодове“, каже Миливоје.
У селу има два телевизора, али нема сигнала, а у два наврата су их обилазили социјални радници, који су одлучили да само једна особа добије негу и социјалну помоћ. Мештани кажу да не верују да ће их икада неко обићи и помоћи, већ да ће дубоко у недрима Копаоника остати да живе у суловима као у средњем веку.
