Бадњак ће и овог Божића бити у дому Вучинића, у селу Вуча на Косову и Метохији, захваљујући малом Марку (13), који иако је изгубио целу породицу не напушта породични дом.
Марка не затичемо у породичној кући где је му је живела породица. Светла су угашена, оџак се не дими, а у близини огњишта гробови његових најмилијих који свакодневно подсећају на трагедију какву овај крај не памти. Без оца Гојка (46), мајке Драгице (37), сестре Марије (14) и брата Андрије (7) Марко је остао 11. априла 2014. – аутомобилом су слетели у Ибар и удавили се. Од тада Марко наставља живот сам, потпуно сигуран да са Косова и Метохије неће отићи.
Врата од куће тетке Горице у Сочаници отвара нам Марко, али тешка срца прича оно што му је на души.
Не плаши се сам у кући
– Волим што сам остао овде. Овде је мој дом, моја школа, другари, фамилија – набраја Марко шта га још веже за овај део Србије. – Лепо ми је. Сви брину о мени. Седми сам разред, волим математику и одличан сам ђак, имам пуно другова са којим највише волим да играм фудбал и навијам за Звезду – наставља Марко.
Иако празничне дане проводи са теткином породицом у Сочаници, Марко редовно обилази свој дом.
– Идем редовно кући. Заложим шпорет, почистим, проветрим собе и не плашим се када сам останем да преноћим. И на Бадњи дан ћу унети бадњак у моју кућу. Са братом и течом ићи ћу у шуму по бадњак. Одем и у цркву, запалим свеће – прича дечак.
АКО СТЕ ПЛАНИРАЛИ ДА УЧИНИТЕ ДОБРО ДЕЛО ДАНАС, ЕВО ПРИЛИКЕ
Омогућимо Марку Вучинићу здравије услове за живот. Ако желите да помогнете, можете послати СМС на број 2552 или уплатити средства текући рачун Блиц фондације: 2750010221949709 90 – рсд, Социете Генерале Србија, Београд. Приликом уплате потребно је нагласити да је помоћ за Марка Вучинића.
О несрећи не говори
Теча Радојко прекида га на трен и пита га да ли хоће да пође са њим до куће у Вучи.
– Нећу. Не могу ја – кратко одговори Марко и уместо одговара како подноси све што му се догодило – мук. Вилица задрхта и крећу сузе.
Ни теча Радојко не може да задржи сузе.
– Само он зна како све ово подноси. Све зна, али избегава да прича о несрећи. Нећемо дозволити да се то огњиште угаси. Пазићемо на Марка и на ту кућу што је остала. И недавно смо уз помоћ донатора ставили олуке, заменили врата. Он ће тамо кад-тад да се врати, морамо да бринемо о кући да не пропадне. Али тешко нам је свима.
За Маркову будућност
За Марковог старатеља одређен је брат од тетке Милан Николић и његова супруга Сања, који, попут Марка, кажу да им ништа није тешко.
– Обавеза старатеља је велика и одговорна, али није ми ништа тешко. Заједно одржавамо и Марково и наше имање. Њих сам највише волео, били смо најближи, као једна кућа. Што немамо ми, имају они, што немају они, имамо ми. Зато је Марко и везан за нас – прича Милан, који по читав дан ради у шуми трудећи се да свом сину, али и Марку обезбеди нормалне услове за одрастање.
На Марковим њивама и данас се сеју кукуруз, кромпир, купус…
– Све оно што су му радили покојни родитељи, радимо и ми – додаје Милан.
Зато о страху за живот на Космету, кажу, немају времена да размишљају.
– Бринемо о својим бригама, а политичари нека брину о границама и високој политици. Ми знамо да морамо да се изборимо за опстанак и да на туђу помоћ не можемо да се ослонимо.
А време лети.
– О Марковој будућности сви морамо да бринемо, јер када напуни 18 година, престаће му сва досадашња примања. Зато ниједан динар са његовог рачуна не дирамо. На његовом имању пописали смо све што смо затекли, новац се чува у банци, а ако му не приновимо нешто, нећемо му ни узети. Изгубио је све, али када сутра оде на своје имање, мора да има све да би започео нови живот – каже теча Радојко.
Примања
Примања Марко од Србије прима дечји додатак 2.000 динара, а од Општине Лепосавић 5.000. Вукоје Вукојевић, директор предузећа у којем је 18 година радио Марков отац, даје му пензију, а власник компаније „Ктитор“ Милија Милосављевић донира 250 евра месечно за школовање. Сав новац његови старатељи остављају на рачун у банци да би Марко после 18. године имао од чега да започне самостални живот.Тешко ми је, и све је теже. Рођендани, слава, празници пролазе, а њих нема. Ноћима их дозивам, постављам питања и сама одговарам. Да ми није Марка и унучета, полудела бих – прича Маркова тетка Горица.
Воли улогу стрица
Марко је преокупиран двогодишњим Николом, сином брата од тетке – Милана, који је и добио старатељство над њим.
– И ја највише волим Николу, а и он мене. Ја сам му стриц – објашњава нам Марко док се смеје и игра са њим.
Тугу не показује или је само успешно прикрива. Понаша се као да је сву несрећу која га је снашла потиснуо. И свима ће рећи да је добро и да му ништа не треба.
Марко са породицом Николић: теча Радојко, брат Милан, снаја Сања и Никола
Тања Урошевић Блиц
