Све како треба. Осим што су у програму изговарани стихови у славу Збора и Димитрија Љотића. Додуше, понешто измењени, али ипак љотићевски и зборашки.
Реч је о стиховима три песме Момчила Настасијевића, које су користили и љотићевци након Настасијевићеве смрти.
Те песме су, пошто је Настасијевић умро 1938. године, коришћене мимо његове воље.
Користили су их збораши и љотићевци у својим корачницама, пропагандном споту и журналима.
Одабиру песама за свечану академију се морало се приступити опрезније. Наравно да не би требало да испашта мртав песник, али овде није било потребе за Настасијевићевом лириком.
На скупу је говорена и Десанкина „Крвава бајка“ у част крагујевачких гимназијалаца, непољубљених и побијених пре првог бријања, које је на стратиште извео љотићевац Марисав Петровић са својом јединицом збораша. Срећом, живих мајки крагујевачких мученика, више нема, иначе би сигурно седеле у првом реду.
Не мора председник да познаје до танчина родољубиву и ину поезију, али мора имати неког ко то зна.
Не може се под кровом националног театра, као под изнајмљеном шатром, приказивати све и свашта а да Народно позориште нема увид у квалитет и садржај дела, не може се на државној телевизији приказивати све и свашта а да то притом не задовољи редакцијске критеријуме, како естетске тако и моралне.
Не могу се вређати присутни гости а још мање жртве и хероји који су, баш ту, на том месту гинули у неколико јуриша на митраљеско гнездо на врху позоришта.
Не може се брукати држава, српски антифашизам, негирати спремност на жртву и југословенских партизана и совјетских војника.
Шта је следеће? Сточни вашар на Старом сајмишту, прослава ослобођења Београда у Првом рату уз Радецки марш?
Још једна непотребна и нимало случајна брука која се није смела догодити.
И опет, готово сигурно, без ичије одговорности.
Десило се, ко ради тај и греси, па шта? Или је ово још један доказ потпуне некомпетентности и свеопштег напредњачког незнања?
