Гроцка је општина у Србији с највећим засадима воћа. Куда год да кренете, све је под кајсијом, бресквом, трешњом, вишњом, јагодама. И одавде се цео Београд, све веће пијаце и маркети, снабдевају најслађим плодовима лета.
У Бегаљици, једној од месних заједница Гроцке, живи и породица Ранковић, чије газдинство већ деценијама узгаја кајсије. Од деде, оца, па до најмлађег Игора који је преузео посао, од пијаца, хладњача, па до маркета, како су се времена мењала, тако се и начин пласмана мењао. Наравно, са све већим успехом и све бољим пласманом.
– Имамо регистровано газдинство и већ генерацијама се бавимо кајсијом. У узгој је укључена цела породица: отац, мајка, сестра, супруга и ја. Под кајсијом имамо осам хектара, и то је око 4,4 хиљада стабала. Просек је 15 година старости стабла. Калемљене су на подлози од џенарика, и сами производимо калем јер има доста превараната. Више од четрдесет година калемимо, деда, отац и сад ја. Не купујемо саднице – прича Игор, који је од малена у овом послу.
Не дозвољавају уцене хладњачара
Никада није хтео да одустане и поносан је на то што је успео да научи како се калеми и да унапреди производњу. У њиховим засадима највише су заступљене конзумне сорте и нешто мало за прераду. За конзум су намењене кечкеметска ружа, новосадска крупна рана, њу џерзи 39 и ружа. А за прераду, џемове и ракију, ту је мађарска најбоља.
– Кад је нормална година, да не буде као прошле године што је преродила, уберемо између четрдесет и педесет килограма по дрвету, прве класе – истиче Игор. – Све иде у конзум за маркете, ја сам један од оних који је успео да се убаци у велике продајне центре.
Каже да је успео у тренутку кад је схватио да не жели да га хладњачари уцењују. Сам је одрадио маркетинг, купио хладњачу, сам се спојио с маркетима и сада већ у марту има откупљен род, ма колики тај род био:
– Имамо све своје, не зависимо од других. Био сам мањи када је деда био жив и гледао сам како се он и отац пате с прекупцима и хладњачарима. Ја сам се потрудио да, пре него што озбиљно уђем у производњу, набавим хладњачу. Пре десет година преузео сам вођење газдинства и успео да остварим сарадњу с маркетима и да не зависим ни од кога. Сваке године још у марту и априлу обезбедим продају и на мени је само да то приведем крају како треба. Цена је у односу на хладњачаре већа, откупе цео род и увек траже још. Ја сам задовољан.
Једино што му је било теже у почетку јесте шездесет дана одложено плаћање, законски. Док није стао на ноге и почео да добија први новац за уложено, било је тешко. Сада је све како треба да буде и заиста је Игор пример за младе људе, како треба да се ради и да се вреднује своје.
Слух за струку и науку
Од оца и деде научио је и где да посади кајсију, како је мраз и град не би уништили. Због тога ова година њему није штетила, род је сачуван, а сачувала га је сама природа.
– Нисам осигуран, јер је таква позиција њиве да нема града, ни мраза – наводи Игор. – Кајсија мора да буде на двеста метара надморске висине, или више и онда нема проблема са градом и мразом. Све испод тога је ризик. Нисам имао штете од зимских мразева. С обзиром на то да је прошла година била веома родна, то може да се одрази на плод ове године, зима је била топла, пролеће хладно, а после снег, задовољан сам родом. Ни пуно ни мало, то је сад оно што кажем. Било је доста монилије ове године, прскано је три пута против монилије и једном кад је плод већ изашао из чашице и почео лист, ишла је заштита за лист и за плод. Обавили смо и другу заштиту листа и плода. Било је и једно прскање пред брање, само за монилију фруктигену, зато што кајсија иде у хладњачу, не за извоз и прераду. После се доставља маркетима, а монилија фруктигена штити од плесни и трулежи у хладњачи.
Као и његови преци, и Игор сарађује са стручњацима, верује у њихову реч и ради онако како му саветују:
– Обавезно радимо анализу земље, без тога ништа. Сарађујемо са ПСС Младеновац, нарочито када је у питању заштита воћа. Знамо и ми доста, али не све. Појављују се нове болести, инсекти су отпорнији, морају препарати да се мењају – како Игор Ранковић каже – потребно је стално пратити ситуацију, али и волети своје засаде и бити упоран.
Најбитнија је љубав
– Ретко ко се одлучује за воћарство јер је прилично несигурно. Прво морате све то да волите, љубав је најбитнија. Растао сам уз јагоде, јер су се моји прво њима бавили, имамо их и сад, али мање. На жалост, доста младих почне, буду пуни елана кад дође род и берба, а онда се сусретну с хладњачарима и разочарају се. Једна година, друга, дигне се сидро, напусте оно што су радили и оду у државне или приватне фирме да раде за плату. Тога ће бити све више. Ја немам никог изнад себе, прва сам рука, што ми причињава велико задовољство и сигурност у свој останак у воћарству – закључује млади воћар из Бегаљице.
Репер за младе воћаре
– Јесам репер за младе пољопривреднике, воћаре. Прво треба да покушају да обезбеде хладњаче, да не зависе ни од кога, јер 90 посто произвођача јури да обере ту робу и да је што пре прода. Немају где да је чувају, она можда може један дан да издржи у приколици, а већ сутрадан мора да се распрода, па макар отишла и у ракију. Млађи сам, али сам гледао како су се отац и деда патили због тога – сећа се Игор Ранковић.
Зорица Драгојевић
