Немања Илић из Малог Орашја има само 20 година. Радио је у пекари, играо фудбал, фолклор и бавио се пољопривредом, као и већина вредних момака из овог села. Дружио се и забављао са младима из свог села, и живео у срећној и складној породици са мајком и оцем.
Све до 4. маја ове године, када се у секунди променио читав његов живот, али и живот свих мештана у селима Мало Орашје и Дубона.
Немања је са друштвом и те вечери, као и већину других кад је лепо време, провео на Равном Гају, поред споменика и фудбалског игралишта који су сређивали. Они су све заједно прослављали. И то што је Марко постао ујак, и што долази Ђурђевдан и своје рођендане, и обичне дане. Пре тога су славили Првомајски уранак. Било је важно да се друже и да буду заједно, пише јавнисервис.нет.
“Још нисмо сви успели да се скупимо када је кренула пуцњава. У први мах сам мислио да неко баца петарде. Међутим, то нису биле петарде него рафална паљба. Кад сам помислио да треба да се бацим на земљу, у тренутку сам схватио да сам ја сам већ на земљи. Не знам да ли сам био свестан да ли сам повређен или не. Углавном, правио сам се мртав док је пуцњава трајала.“
И Немања, објашњава да, када погоди метак, бол се готово и не осети. „Мало касније почне да боли језиво. Када те погоди метак, само паднеш и не можеш да се помериш.”
Немању је, у рафалној паљби, погодило пет метака, од којих су се три задржала у телу.
“Тек када сам био сигуран да је опасност прошла, узео сам телефон и позвао тату да му кажем шта се десило. Убрзо сам чуо како пристижу родитељи осталих младића”. Овако је Немања описао своје сећање на страшну ноћ 4. маја у Малом Орашју.
“Мене су моји родитељи нашим колима превезли до Смедерева, где ми је само указана прва помоћ. Погођен сам у леву руку, раме и лопатицу истим метком, затим у десну потколеницу.
Најтежа је повреда леве ноге. И то леви седални део и лева натколеница, јавља јавнисервис.нет.
Повреда леве натколенице је екстремно тешка и компликована, јер је метак погодио бутну кост под јако косим углом, смрскао је тако да су се комадићи костију “просули” са стране.
Немања је прво пребачен у болницу Др Драгиша Мишовић, а већ сутрадан у Земунску болницу. У овој болници су му урађене две операције и ту је био око месец и по дана. Рекли су му да ће се његово даље лечење наставити на Бањици, али се то пребацивање данима одлагало јер се болница реновирала. Коначно је пребачен у Бањицу, где су у му урађене још две операције. На Бањици је лечен око два и по месеца.
Бројао је дане као у војсци. Укупно 130 дугих и тешких болничких дана.
Немања има само речи хвале за лекаре и сестре из једне и друге болнице. Сада је код куће, али све време везан за кревет и може да устане само уз помоћ родитеља. За све што му је потребно, мора да их позове у помоћ.
Немања већ неколико месеци носи тзв. Илизаров апарат. То је специјално ортопедско помагало, које у овом случају служи за екстензију кости, како лева нога не би остала краћа од десне. Немања је иначе висок 187 цм. Ношење апарата захтева посебан душек са удубљењем у односу на облик самог апарата и повређене ноге. Али захтева и свакодневно интензивно вежбање и ходање, али искључиво по кући, по равној подлози. Тако да је, већ месецима, принуђен да буде у кући где мора само да лежи, да вежба и шета. Са овим апаратом не може да седи и много тога му је ограничено. Не зна тачно до када ће носити апарат, али после скидања му предстоји рехабилитација у некој бањи.
Немања је изузетно драг, одговоран и предиван момак чија је мирноћа, сталоженост и разумност заиста фасцинантна.
Може се само замислити колико му је тешко и колико се мучи, али се то у његовом гласу и понашању нимало и ни по чему не осећа. Зна само да више неће моћи да ради на радном месту где је радио раније. Нада се неком другом, адекватном послу који ће моћи да ради после излечења и повратка нормалном животу што је могуће више.
Од општине Смедерево, момци су добили обећање да ће, по завршеном лечењу, за њих бити пронађена адекватна радна места.
После масакра, од кад је на боловању, Немања прима 65 одсто плате. Једнократна помоћ коју су рањени из Малог Орашја добили од општине Смедерево у износу од 250.000 динара је потрошена углавном док су били у болницама, сви по неколико месеци. Пут од Малог Орашја до Београда, око 130 км, родитељи су прелазили некад и по два пута дневно.
Несреће, као и лепе ствари, обично иду у “пакету”.
Пре око месец дана, Немањин педесетогодишњи отац је добио инфаркт и уграђена су му три стента. Сада је и он на боловању, са минималним примањима. И ту није крај пеховима ове породице. И мајка се разболела и остала без посла због затварања фирме у којој је радила. Сада је и она без посла и без примања.
А потребе, само за лековима, износе око двадесет хиљада динара месечно. Немања не зна тачно докле ће трајати његово лечење на овај начин. Рекли су му, вероватно до фебруара. Значи, укупно око девет месеци. Након тога ће му бити потребна дуготрајна рехабилитација.
И поред свог мира и сталожености, и Немања је, као и сви остали, огорчен због неправде коју осећају и трпе сваког дана. Огорчен је што је егзистенција његове породице угрожена, што суђење никако да почне. И он је, као и сви остали, тужан због другова и рођака који су у масакру изгубили животе, али и због оних који су, слично као и он, тешко повређени и везани за кревет, разна ортопедска помагала, дуготрајна болничка лечења и опоравке са неизвесним исходом.
Аутор тескта: др Славица Плавшић
Foto: Privatna arhiva/Javni servis
`
