Стопа ризика од сиромаштва у Србији је, тако каже званична статистика – смањена са 24,3 одсто на 23,2 одсто. Међутим, ова минимална смањења, како сматрају саговорници Нова.рс на Светски дан борбе против сиромаштва – ништа не значе, поготово не за више од 1,6 милиона становника наше земље који и даље живе у – сиромаштву.
“Ситуација у Србији поводом светског Дана сиромаштва иста је као и прошле, претпрошле или неке претходне године”, оценио је за Нова.рс Данило Ћурчић, програмски координатор Иницијативе за економска и социјална права А11.
Проблем са сиромаштвом, каже, није такав да се може решити оваквим приступом и минимална смањења на која указује Завод за станистику не показују ишта значајно.
“Проблем са сиромаштвом је системски и имаћемо га све докле се не буде схватило да оно није случајност или сплет несрећних околности у којима се појединац нађе, већ последица генерацијске искључености, смањених образовних, економских и других могућности у односу на оне који нису сиромашни, мањка друштвеног капитала, који сви заједно и не могу да резултирају ичиме другим до сиромаштвом. А сиромаштво само по себи је управо и узрок, али и последица кршења људских права, посебно економских и социјалних права”, указује Ћурчић.
А, подаци на које је указала Иницијатива А11 нимало нису оптимистични.
За минималну зараду, која у Србији износи 32.126 динара, ради око 350.000 радника, што је око 15 одсто запослених. Минималац не покрива ни минималну потрошачку корпу, која износи 37.500 динара.
Социјалну помоћ у Србији прима 226.897 корисника, појединачни новчани износ је социјалне помоћи, а износ новчане помоћи за појединца је свега 8.626 динара.
“Ако знамо бројке онда је јасно да са толиким бројем људи који су у сиромаштву или у ризику од сиромаштва, проблем мора бити системске природе”, објашњава Ћурчић.
И ту онда, каже, долазимо на терен обавеза државе према ономе што су стандарди људских права, а то је да максимално употребљава ресурсе које има како би унапредила остваривање економских и социјалних права, односно права на здравље, образовање, рад и запошљавање, становање и социјалну заштиту.
“У тим областима Србија годинама стагнира, а раст БДП, просечне плате, па и смањење стопе незапослености не доводе и до унапређења положаја свих оних који живе у сиромаштву и на ивици су егзистенције”, сматра он.
Србија регионални шампион
То се, како истиче, показало и у последњих седам месеци од почетка корона кризе, када ни једна мера која је донета за спречавање последица кризе није била усмерена на социјално најугроженије.
“По томе је Србија регионални шампион, све земље у окружењу су своје системе социјалне заштите прилагођавале кризи и узимале у обзир оне који су најсиромашнији приликом планирања мера против кризе. Како ствари стоје код нас, то није случај, нити ће бити и терет кризе која настаје пандемијом корона вируса ће поново платити најсиромашнији и најугроженији”, упозорава Даниело Ћурчић.
Сарита Брадаш, истраживачица Фондације Центар за демократију указује да статистички подаци из најновије Анкете о приходима и условима живота за 2019. годину, по којима је смањена стопа ризика од сиромаштва – ништа не значи за више од 1,6 милиона грађанки и грађана Србије који живе у сиромаштву.
“Као и претходних година најугроженији су незапослени, самохрани родитељи са децом, породице са троје и више деце, старији од 65 година који живе сами”, каже за Нова.рс Сарита Брадаш.
Како истиче – наставља се и тренд феминизације сиромаштва старијих од 65 година,
“Имајући у виду последице кризе због пандемије рекла бих да сиромаштво иде испред података јер је само у другом кварталу 2020. године према подацима из Анкете о радној снази у односу на први квартал близу 30.000 радника, од којих највећи број радио на црно, остао без посла, дакле и без прихода”, упозорава Брадаш.
Сасвим је извесно, наводи, да сиромаштво расте, а да одговора државе на то нема.
“У последњем извештају Европске комисије о напретку Србије као и у претходним наглашава се да треба унапредити адекватност социјалних давања за људе који су испод границе сиромаштва, а та граница је у 2019. била 19.381 динар за једночлано домаћинство. Нема ни намере да се решава проблем сиромаштва. Данас социјалну новчану помоћ прима тек 13 од 100 људи који су у ризику од сиромаштва, а ребалансом буџета ионако неадекватна средства за социјалну заштиту су смањена”, упозорава саговорница Нова.рс.
Данило Ћурчић из Иницијативе А11 указује да је, да би се ствари мењале, неопходно направити радикалну промену.
” То подразумева промену од доминантног модела код ког се социјална давања и социјална права сматрају као трошак и успостављање начина да сви у пуном обиму остварују своја економска и социјална права. Што, нравно, није лако, али би добар први корак био да се реформа система социјалне заштите постави на здраве основе и да се не своди на пуко увођење социјалних карти и обавезни неплаћени рад корисника социјалне помоћи, као и да се коначно реши питање непостојања Стратегије за борбу против сиромаштва, односно да се донесе нова која ће у центар свих државних политика у овој области ставити појединца који је угрожен, сиромашан и самим тим изложен(ији) повредама људских права”, закључује Ћурчић.
Статистика сиромашних
Минимална зарада у Србији је 32.126,00 РСД и прима је око 350 000 радника, што је око 15 одсто запослених.
Поређења ради, у Словенији минимални износ прима 4 а у Хрватској 2 одсто запослених.
У Словенији је минимална зарада око 900 евра и само је 300 евра мања од просечне плате. (извор УГС „Независност“)
Минимална потрошачка корпа износи 37,500 РСД и, иако парадоксално, она је виша од минималне зараде.
20 одсто најбогатијих има десет пута већи еквивалентни приход (приход домаћинства распоређен на чланове) од 20 одсто најсиромашнијих
Према индексу Опредељености за смањење неједнакости, Србија је на зачељу у Европи а на 84. месту на листи од 154 земље у свету
66 одсто домаћинстава у Србији је финансијски оптерећено трошковима становања (Еуростат, 2018.)
У Србији је прошле године било 226.897 корисника социјалне помоћи.
Номинални износ новчане социјалне помоћи за појединца у Србији је 8.626 динара
Десетине хиљада корисника социјалне помоћи приморано је на бесплатан принудни рад како не би изгубили право на социјалну помоћ. Такав концепт „радне активације” није познат нигде у Европи
ИзворА11
Даниела Илић Красић Нова
