Миломир Мијаиловић – Миле, 56 година, домаћин из села Дубона је један од тринаесторо тешко рањених у масакру који се, у селима Мало Орашје и Дубона, догодио 4. маја. Миломир је тих дана поправљао ограду на дворишту. Капију је, претходно, однео мајстор Јовица својој кући, да би је поправио. Те вечери је требало само да је постави, пола сата посла, ништа више. Миле каже да обично не ради сличне послове увече, али ишли су празници, а мајстор Јоца је сутрадан требало да иде на посао код неког другог. Очекивали смо да ће бити пола сата посла, не више.
Међутим, уместо пола сата и „четири шрафа“ како се очекивало, та ноћ се претворила у прави пакао за мирно, питомо шумадијско село Дубона.
Негде око десет сати увече, одједном се испред ограде зауставио сиви мерцедес, из кога је изашао наоружани мушкарац и без речи почео да пуца. Први метак је погодио мајстора Јовицу Стевановића, који је радио сагнут поред капије. Тај први метак је несрећном Јовици разорио кичму и кичмену мождину и направио га доживотним инвалидом, прикованим за кревет и колица.
У домаћина куће, Миломира, хладнокрвни убица је буквално сасуо кишу метака. Осам укупно. Три метка су га погодила у стомак, један се зауставио у грудном кошу, по два су погодила леву шаку и подлактицу, два десну шаку и један леву ногу. Миломир је само пуком срећом остао жив.
Много више среће је имао Милетов осмогодишњи унук од ћерке, који је често био код бабе и деде. Непосредно пре тога деда, га је потерао у кућу да се не прехлади.
Каже, први пут у животу сам повисио глас на свог унука.
Син га је одмах прекорио и пошао за дечаком у кућу, бојећи се да ће се мали расплакати. Испоставило се, међутим, да су им тиме заправо спашени животи, јер се само неколико минута после тога појавио свирепи убица.
Миле је некако успео да се сакрије поред цвећа у дворишту и да се прави мртав.
Убрзо је из суседне куће изашао његов брат од стрица Предраг Мијаиловић, на кога је убица, такође, отворио ватру и тешко га повредио у пределу препона и руке, након чега се и Предраг сакрио у цвеће и зеленило у дворишту.
Други мајстор, који је помагао Јовици, Милан Пешић (32) из Велике Крсне је почео да бежи, али је и он такође рањен, срећом лакше, па је после неколико дана проведених у болници, отпуштен кући.
Свирепи убица на том месту злочина није проговорио ни реч. Само је пуцао, испаливши чак осамнаест метака. Успео је и да промени шаржер и да опали још два метка у најтеже повређеног Јовицу.
Хитну помоћ су позвали одмах, и Милетови синови и мештани који су одмах изашли, јер се убрзо поново чула пуцњава у школском дворишту у Дубони. Синови и комшије су одмах убацили Миломира у кола, а у гепек су пажљиво сместили Јовицу, јер су схватили да му је повређена кичма. Успут су срели санитет у који су пребачена оба рањеника који су одмах одвежени у Ургентни центар.
Другим колима је у болницу одвежен Предраг Мијаиловић.
Исте ноћи је Миломир оперисан, и то најпре стомак, одакле је много крварио, а док је још био под анестезијом, урађена је и репозиција леве руке на којој је био отворени прелом. Куршум је кроз стомак повредио карлицу и кук, а један од следећих, леву ногу изнад скочног зглоба.
После извесног времена је поново имао операцију десне шаке која је издеформисана многобројним повредама. Посебно палац леве руке који је сасвим без функције и потпуно искривљен.
Након месец дана проведених у Ургентном центру, Миле је упућен на рехабилитацију у Младеновачку бању Селтерс, где још увек сваког радног дана иде на физикалну терапију. Он је изабрао ову могућност, пошто му је бања близу куће, и лакше му је да путује него да све време проводи у бањи.
Опоравак је спор и слабо приметан. Милету тешко пада што је од потпуно здравог и јаког човека, који је возио камион и обављао више послова, постао инвалид који једва може и себе да опслужује.
У међувремену је добио и велику постоперативну хернију (килу) на стомаку, која ће ускоро морати да се оперише.
Миломир живи у кући са супругом која је запослена на аеродруму Београд, али је често на боловању и због свог слабијег здравственог стања, али и због тога да би неговала повређеног супруга. Са њима живе и два сина који, такође, раде на аеродруму, а имају и две одрасле удате ћерке.
Миле каже да се у кући осећа недостатак његових прихода, јер и он, као и остали, прима 65 одсто плате, што износи око 40 хиљада динара месечно. Али, они су скромни људи, па им и не треба превише, а синови, момци, срећом раде и зарађују за себе.
Миломир је једини повређени који је познавао површно убицу, јер га је, кад је био мали, баба доводила да се игра са децом. Био је и школски друг његовог оца. У селу се знало да су веома проблематична породица, нарочито убица, па су их се зато сви клонили. Наравно, нико није могао да слути да је способан да направи такав масакр.
Миле је огорчен због целе ситуације и свега што се издешавало. Много је питања на које нема одговора.
„Зашто убица није кажњен за претходне прекршаје?
Да сам ја оборио полицајца, био бих сто година у затвору.
А њега је Центар за социјални рад пустио кући да се поправи. Ето како се поправио. И шта се сад чека више? Он је признао кривицу, поубијао и ранио толику децу и нас, и још увек нико није крив ни осуђен. Ја, ако не платим порез, одмах дође полиција да ме приведе или извршитељ да ми заплени имовину.
А он је поубијао и ранио толику децу и нас и ја не знам шта се више чека и ко њега штити? Ја сам био у болници и нисам видео. Али, видели су мештани да су из дворишта убице, ујутру после злочина, изашла три војна камиона. Шта је било у тим камионима?
Њихову кућу су претресли тек после неколико дана, зашто нису одмах? И оца му нису одмах ухапсили, него после пет дана. А свашта се прилчало и писало по новинама. И да је имао инфаркт, и да се убио… Ништа није било тачно.
Ко зна шта се све ту крије и да ли ћемо икада сазнати истину? Он ће за двадесет година или мање да изађе из болнице и шта ће онда да буде. Онда може да убије и сто људи!?
Ту породицу брани адвокат који је родом из Дубоне. Он је пре тридесет година био судија, па је отишао у пензију и у адвокате. Тада је у саобраћајној несрећи погинуо мој отац и још двојица његових пријатеља. У колима која су ударила ова у којима је био мој отац, нико није повређен. И нико није осуђен и кажњен ни један једини дан. Да ли им је тај судија помогао, не знам тачно, али тако су ми рекли. Ја сам био млад и нисам имао пара да плаћам адвокате да то доказују“.
Све ми је то доброћудни и предусретљиви Миле испричао онако у даху. Није ми баш рекао нешто што нисам знала и што нисам чула од других. Питах га на крају да ли смем да напишем све то што ми је рекао?
„Смеш, што да не смеш? Ја се не плашим никога“, рекао је Миле.
И тако се растасмо у пријатељском разговору ја и домаћин Миле. Планира да ових дана посети најтеже повређеног мајстора Јовицу. Тек је скоро чуо да је дошао кући.
На крају ме је и љубазно позвао на славу, Св. Николу, крсну славу своје породице. Или кад могу да свратим. Он пре подне иде на терапије, после подне је код куће. Углавном не иде нигде. Па, да бар има с ким да поприча.
Foto: Privatna arhiva/Javni servis
Ауторка: др Славица Плавшић Јавни сервис /Нова
