„Добар дан…Илија овде…само сам желео да вам честитам Нову Годину…и да вам кажем да ми је много жао…што ме нико од вас није назвао…да честита…нити дошао да ме посети…много вас волим…живи и здрави били…воли вас Деда…“
Када пролазите улицом, у јеку празничног расположења, осврните се мало на људе око себе. Размислите коме сте све честитали Нову годину, а кога сте прескочили? Управо горе наведене речи забележио је један Београђанин, када је сасвим случајно спазио пролазника, старијег господина, којег је неко, чини се, давно заборавио. А коментар који је тим поводом оставио на фејсбуку, пара и срце и душу.
– Одсечно прекида…као што смо сви некада радили…у оно доба…скупих секунди… Чује се кратак уздах…и звук спуштања слушалице на онај метални језичак… Врата се отварају… Он излази… Достојанствен…као да се ништа није десило…убеђен да ми појма немамо каква се драма одвијала иза несрећно затворених врата од говорнице…и под његовим мантилом… Пита радницу колико је дужан… Плаћа…љубазно се захвајује…честита празнике и полако одлази… из говорнице. Завршио је и пре него што је зачуо одговор са друге стране – навео је Београђанин.
А онда се замислио.
– Ко га је заборавио? Шта ли им је скривио? Или није? Кога сам ја заборавио? Кога из ових стопа требам позвати… да искажем Захвалност…Љубав…или Поштовање… Има ли још наде да се ситуација поправи? – питао се он.
Закључио је да сви ми имамо телефон у џепу и интернет при руци. Да некоме пишемо или нешто напишемо. Каже, имамо времена још ове године на напипемо и роман, који „оплемењује душу“.
– Лампа…или свећа…перо…или тастатура…папир…или лаптоп…су само околности…и узгредне ситнице… Које не одвајају…доброг Писца…од лошег… За разлику од Љубави… Она је…одувек…Сасвим Другчија Прича.. – закључује он.
Матеја Бељан Блиц
