Око пола милиона жена старосне доби преко 45 година данас у Србији је без посла. Ова поражавајућа чињеница није мимоишла ни нашу северну покрајину. Према подацима Републичког завода за статистику, од укупног броја незапослених жена 48,8 одсто чине жене које имају више од 45 година.
Ова чињеница сама по себи говори колико је тежак положај ових жена на тржишту рада. Оне нису само жртве пропасти предузећа и разних пљачкашких приватизација, већ и стереотипа да млађе жене постижу бољу продуктивност и веће резултате на послу. Из тог разлога се послодавац пре одлучује да запосли жену у тридесетим годинама, него жену која је у петој или шестој деценији живота, иако она има све потребне квалификације за обављање посла.
Скрајнуте и немоћне да се саме супротставе доносиоцима политичких одлука, све чешће се одлучују на одлазак у иностранство, где раде послове који нису у складу са њиховом квалификацијом, већ оне које успеју да нађу.
Решење овог проблема запошљавања жена видимо у два правца. Са једне стране, подстицајима од стране државе да се запосле жене које живе на селу од свог рада, кроз средства за куповину опреме, сточног фонда или опреме за производњу здраве хране. У градовима би та подршка била развоју женског предузетништва, као једног од начина самозапошљавања.
Друго, Национална служба за запошљавање би требала да промени категорију теже заношљивих лица и да се женама од 45 година старости рачуна да су теже запошљива лица, као што и јесу. А онда да се предузећима обезбеде субвенције за запошљавање жена које су у категорији теже запошљивих лица, дакле женама од 45 година старости.
