Србија је заузела 94. место на листи 180 земаља, а ту позицију делимо са Бразилом, Етиопијом, Казахстаном, Перуом, Шри Ланком, Суринамом и Танзанијом, саопштено је из ТИ.
Транспарентност годинама рангира земље на основу истраживања мишљења и утисака који о корумпираности функционера и службеника имају они који са њима послују што је познато као индекс перцепције корупције. Овај индекс изражава се од 0 (веома раширена корупција) до 100 (без корупције).
Србија је оцењена са 38 поена што је најлошији је резултат у последњих осам година, због чега је пала за три места на светској листи.
„Оваквим резултатом Србија је 26 поена иза просека земаља Европске уније чији део желимо да постанемо“, рекао је данас на представљању извештаја Немања Ненадић, директор Транспарентности Србија, чланице ТИ.
Од земаља региона бољу оцену добиле су Словенија, Хрватска и Црна Гора, док се на листи иза Србије налазе Босна и Херцеговина, Северна Македонија, Косово и Албанија.
Ненадић: резултат не изненађује
Ненадић наводи да није изненађен овим падом, поготово ако се има у виду наша стварност и све што се дешава у земљи.
„Овај пад није нешто што ситуацију чини драматичном и проблематичном, али оно што треба да нас забрине јесте тренд назадовања посебно јер је борба против корупције словила за један од најважнијих приоритета и код политичара и код грађана“, рекао је Ненадић данас на представљању извештаја.
Он сматра да треба имати у виду да је у том периоду Србија уживала и подршку међународних организација за борбу против корупције, али да ипак ништа није учињено да се ситуација побољша.
„Не само да можемо говорити о томе да постоји проблем да се обезбеди политичка воља за гоњење корупције, већ и да је политичка воља искоришћена да се ти закони не примене“, наглашава Ненадић.
Домаћи закони, јавне набавке и јавно-приватна партнерства поштују се када су у питању мањи пројекти, нагласио је Ненадић, док се највећи послови уговарају по посебним правилима креираним искључиво за тај случај или без икаквог надметања, а све под плаштом међународних уговора.
Ненадић је истакао и да би тужилаштво требало да проверава сумње на корупцију које се износе у јавности али да тужиоци такве предмете не узимају, нити обавештавају јавност о резултатима, што додатно поспешује и перцепцију о корупцији.
„Није реч само о оптужбама које износе истраживачки медији, политичари, невладине организације, већ и о ономе што провладини медији износе о прошлој власти и опозицији“, сматра он.
Јелена Радивојевић Крик
