Почетна » Како смо изгубили златне „орлове“ који су пре 10 година покорили Европу: Један изабрао Црну Гору, већина игра по белом свету – од Бакуа до Каира

Како смо изгубили златне „орлове“ који су пре 10 година покорили Европу: Један изабрао Црну Гору, већина игра по белом свету – од Бакуа до Каира

од Други Пишу
0 коментар

У данима кад је пажњу на себе скренула мушка јуниорска кошаркашка репрезентација Србије, која је постала првак Европе на шампионату у Нишу, навршило се десет година од европског тријумфа фудбалске селекције за играче до 19 година у Литванији, првог у млађим узрастима после подвига чувених „чилеанаца“ на омладинском првенству света 1987.

Изабраници селектора Љубинка Друловића су стартовали с две победе у групи (Турска 2:1, Грузија 1:0), а у последњем колу су играли нерешено с Француском (1:1), што им је било довољно да у полуфинале оду с првог места.

Португалију су избацили на пенале (2:2, 3:2), а у утакмици за трофеј у Маријампољу, поготком Андрије Луковића у 57. минуту, савладали су с 1:0 „галске петлиће“, фаворите у финалу.

Данас су то играчи у пуној зрелости, неки потпуно остварени, а неки сасвим недоречени, што је још један пример да се неретко и најбољима у својој генерацији догоди да не досањају снове.

Како су текле каријере нада из Литваније, међу којима је било и оних што су чинили окосницу у победоносном походу на Светском првенству за играче до 20 година у Новом Зеланду 2015?

Прво следи преглед састава из финала.

Предраг Рајковић (голман)
31. октобар 1995.

(2013: Јагодина – 2023: Мајорка)

У Литванију је пошао као голман Јагодине, а одмах после шампионата приступио је Црвеној звезди. С црвено-белима је провео две сезоне. Тренер Ненад Лалатовић му је поверио капитенску траку. Следеће четири године (2015-19) чувао је гол Макабија из Тел Авива. Добре одбране у Израелу нису промакле Ремсу. Добио је прилику да се опроба у француској лиги, једној међу пет водећих у Европи. Од прошлог лета је у Мајорци, шпанском прволигашу. Стандардни је члан репрезентације. Био је међу најзапаженијима на Новом Зеланду.

Петар Голубовић (десни бек)
13. јул 1994.

(ОФК Београд – Химки)

Дефанзивац ОФК Београда је 2014. потписао уговор на четири године с Ромом, али није уписао ниједан меч. „Вучица“ га је позајмљивала италијанским нижелигашима. С Апенина је отишао у Белгију (Кортрајк) па у Норвешку (Елесундс), а од фебруара ове године је у Химкима из Подмосковља, који су испали из најбољег друштва руског фудбала.

Никола Антић (леви бек)
4. јануар 1994.

(Рад – Партизан)

Играч Рада забалежио је у Црвеној звезди у почетку сезоне 2014/15. тек по једну утакмицу у првенству и купу. Отишао је у Јагодину па у Војводину. Три године (2019-22) играо је у Белорусији, а затим кратко у Химкима из московског региона. Овог лета се вратио у наш фудбал. Партизан га је довео као замену за Слободана Урошевића, који је отишао у редове кипарског првака Ариса из Лимасола.

Александар Филиповић (одбрана)
20. децембар 1994.

(Јагодина – Партизан)

У Јагодини је играо до 2016, а у следеће две сезоне у Вождовцу. Затим, у зиму 2018, одлази у БАТЕ Борисов, којем убрзо креће да попушта вишегодишња превласт у белоруском фудбалу. Прошлог лета је потписао за Партизан.

Милош Вељковић (одбрана)
26. септембар 1995.

(Тотенхем – Вердер)

У Литванији је био играч Тотенхема, који га је касније позајмљивао Мидлзброу и Чарлтону у енглеском Чемпионшипу. У Премијер лиги је одиграо два меча 2014. Од 2016. је непрекидно у немачком бундеслигашу Вердеру. Штета што му је срце каријере у просечном тиму са скромним амбицијама. Истакао се у Новом Зеланду. Члан је репрезентације.

Немања Максимовић (средина терена)
26. март 1995.

(без клуба – Паок)

Још један бисер из тима Вељка Пауновића и потоњи А репрезентативац, стрелац победоносног поготка (2:1) у 110. минуту финала с Бразилцима на Новом Зеланду. У Литванију је отишао као играч без клуба. Звезда га се одрекла, а после првенства је потписао уговор са словеначким тимом Домжале. Био је у Астани (2015-17), а затим у шпанској лиги, краће у Валенсији (2017/18), дуже у Хетафеу (2018-2023). Недавно се у Паоку придружио саиграчу с Новог Зеланда Андрији Живковићу.

Сергеј Милинковић Савић (средина терена)
27. фебруар 1995.

(Војводина – Ал Хилал)

Драгуљ Војводине се Из Новог Сада 2014. преселио у Генк, а од 2015. је у Лацију кренуо ка врхунцу каријере. Проглашен је за најбољег везисту Серије А у сезони 2018/19. У историју клуба је ушао као најбољи страни стрелац и збирно (69 голова) и у италијанском првенству (57). Готово сваког лета је из Рима сељен у неког европског великана. Из Лација недавно јесте отишао за велике паре, али у саудијски Ал Хилал, који га је небескоплавима платио 40 милиона евра. Уговор је на три године. Зарађиваће 20 милиона годишње. Био је наш најбољи играч у Новом Зеланду, али добитник Бронзане лопте, иако је Србија узела круну.

Марко Павловски (средина терена)
7. фебруар 1994.

(ОФК Београд – Будућност Подгорица)

После првенства потписао је уговор с Портом, али се није снашао. Враћао се кратко на Карабурму, био и у Вождовцу. Најбољи утисак оставио је у Сплиту у хрватској лиги (2016-17). Опробао се у Динаму из Минска, а прошле године у литванској Судуви, која игра управо на стадиону у Маријампољу. Од зимус је у Будућности из Подгорице. Мало је дао упркос изузетном таленту.

Андрија Луковић (средина терена)
24. октобар 1994.

(Рад – Зира Баку)

ПСВ, у који је отишао 2014, био је превелик залогај за његову младост. Звезда га је из Ајндховена вратила у наш фудбал у лето 2016. као значајно појачање. С њом је потписао уговор на три године, али се није прославио. Прешао је у Вождовац. Од 2019. поново срећу тражи у иностранству. Сада је у Зири из Бакуа.

Урош Ђурђевић (нападач)
2. март 1994.

(Рад – Спортинг Хихон)

У зимском прелазном року 2014. је отишао у Витесе, а после годину и по је прешао у Палермо. У лето 2016. Звездин ђак у једном раздобљу фудбалског стасавања долази у Партизан с којим осваја титулу првака, а и звање најбољег стрелца наше лиге с Бразилцем Леонардом, својим саиграчем (по 24 гола). То му је била одскочна даска за одлазак у Олимпијакос. И у Пиреју се задржао само једну сезону. Од лета 2018. је у Спортингу из Хихона, где је у другој шпанској лиги досегао голгетерску зрелост. Определио се да игра за Црну Гору.

Александар Митровић (нападач)
16. септембар 1994.

(Партизан – Фулам)

Из упорности Партизанове нападачке наде пао је гол у Литванији. Убрзо га је Андерлехт купио за пет милиона евра. У првој сезони је дао 16 голова у белгијском првенству, а у другој је с 20 био најбољи стрелац лиге. Од 2015. решета мреже у енглеском фудбалу, у Њукаслу и Фуламу. У лондонском тиму је 2019/20. постигао 40 голова у Чемпионшипу, а претпрошле сезоне чак 44, што је рекорд такмичења и један од најбољих учинака у историји енглеске друге дивизије. Постао је и најубојитији свих времена у нашој репрезентацији (52), надмашивши Стјепана Бобека (38). И даље је у Фуламу, иако је зов саудијског новца опојан.

Огњен Ожеговић (нападач), од 87. минута уместо Ђурђевића
9. јун 1994.

(Црвена звезда – Кифисија)

Још један Звездин даровити голгетер који на Маракани није добио пуну шансу да сазри. Био је у Банату, Вождовцу, Раду, Јагодини, Борцу, Војводини, кратко у Кини, Чукаричком – све то до доласка у Партизан у лето 2017. У црно-белом дресу је постигао касни гол у вечитом дербију на Маракани, којим је ублажио пораз с 2:1, 14. априла 2018. Играо је затим у руском Арсеналу из Туле, Дармштату, Адани, Маниси и Волосу. Остао је у Грчкој. Овог лета је прешао у Кифисију из атинске области, која ће први пут играти у прволигашком друштву.

Дејан Мелег (средина терена), од 68. минута уместо Луковића
20. јануар 1994.

(Ајакс – ЕНППИ)

Пола године пре првенства Ајакс га је узео из Војводине, што само по себи говори колики је таленат био. Шансу у амстердамском великану није добио. Прослеђен је у резервни тим и у Камбур. Вратио се у Нови Сад, где је провео сезону и по, а 2017/18. био је у турском Кајсерију. Звезда му је у лето 2018. дала прилику да начини вододелницу, али није успео иако је његов дар и даље био неспоран. иШао је на позајмице у Левадијакос и Раднички из Ниша. Две године је носио дрес бањалучког Борца, а од октобра 2022. је у Египту. Игра за ЕНППИ, који је државни нафтни клуб из Каира.

Слободан Урошевић (леви бек), од 90+3 уместо Павловског
15. април 1994.

(Рад- Арис Лимасол)

Дао је допринос у утакмицама пре финала, а у одлучујућем мечу је био тактичка замена. Упамћен је у радости у Маријампољу по мајици с написом „Срби лудаци Европе прваци“. У поузданог прволигашког бека је израстао у Напретку (2014-18), уз беспотребну епизоду у белгијском Лувену (2015/16). У зимском прелазном року 2018. прелази у Партизан. Био је незаменљив уз леву аут-линију. Стекао је и звање капитена. Овог лета је отишао у Арис из Лимасола, који је први пут у исбојој историји првак Кипра и освајач домаћег Суперкупа, а у квалификацијама за Лигу шампиона дао је БАТЕ Борисову 11 голова у две утакмице (6:2, 5:3).

Стефан Чупић (резервни голман)
7. мај 1994.

(ОФК Београд – без клуба)

О њему се поново чуло у нашој јавности у рану јесен 2020. Црвена звезда се средином септембра спотакла у трећем колу квалификација за Лигу шампиона. На стадиону ГСП у Никозији је изгубила на пенале од домаће Омоније. Тада је у предтакмичењу за еврокупове игран само један меч због пандемије вируса корона. Црвено-бели су морали да се преселе у плеј-оф за Лигу Европе, а противник им је на истом месту у главном граду Кипра две недеље касније био Арарат-Јерменија из Јеревана с Чупићем на голу. Звезда је победила с 2:1. У сусрет мечу голман је подгрејао атмосферу изјавом да је велики кошаркашки поклоник Партизана, а да му је фудбалско срце заувек уз ОФК Београд. Из нашег фудбала се отиснуо у иностранство 2017, у Сарпсборг, где је бранио само у норвешком купу. Пола године после пораза против Звезде вратио се у Никозију. Потписао је за Олимпијакос из тог града, али је у следећих годину и по углавном грејао клупу. Прошле јесени се створио у крагујевачком Радничком, али је убрзо, без званичног меча на „Чика Дачи“, приступио Раду, који је из Прве лиге испао у Српску лигу.

Мијат Гаћиновић (средина терена)
8. фебруар 1995.

(Војводина – АЕК)

Друловић и дан-данас жали што га је из тактичких разлога изоставио из финала. Гаћиновић је одлуку селектора беспоговорно примио, а на радост му се вратило кроз две године у Новом Зеланду. Из Новог Сада је с титулом омладинског првака света отишао у Ајнтрахт. Тамо су му у првој сезони саиграчи били Слободан Медојевић и Александар Игњовски, а касније, кад је у Франкфурту створен одличан тим, Лука Јовић и Филип Костић. У финалу немачког купа 2018. потврдио је победу против Бајерна на Олимпијском стадиону у Берлину (3:1). Ајнтрахт је освојио тај трофеј први пут после 30 година. У лето 2020. потписао је уговор на четири године с Хофенхајмом, који га је у следећој сезони позајмио Панатинаикосу. Иако се очекивало да ће атински зелени, чији је тренер Иван Јовановић, и да га откупе, склопио је посао с њиховим градским ривалом АЕК-ом. С њим је освајач дупле круне за прошлу сезону, прву жуто-црних после 45 година.

Александар Чаврић (нападач)
29. јануар 1994.

(ОФК Београд – Слован)

С Карабурме је отишао у лето 2014. Играо је у Генку па у Орхусу из Данске, а већ седам година носи дрес Слована из Братиславе, где му се придружио дојучерашњи Звездин голман Милан Борјан. Крилни нападач је неколико пута, основано или не, довођен у везу с црвено-белима. У Словану, с којим има пет узастопних титула првака Словачке, дао је 60 голова.

Милан Војводић (средина терена)
20. јануар 1994.

(Спартак – ?)

Једини без афирмације међу Друловићевим златним јуниорима. Опробао се кратко у аустријским и немачким нижелигашима и у прилепској Победи. Кикинђанин је касније остајао веран банатским нижелигашима.

Foto: Starsport

Г. А.  Данас

Можда ти се свиди

Оставите коментар