Држава Србија је у парадоксалној ситуацији, јер већ неколико деценија све владе економску политику заснивају на готово паничном привлачењу страних инвеститора, мегатрговинских ланаца, укључујући и фармацеутске ланце, банака, мобилних оператера, осигуравајућих кућа… дајући им неретко повлашћен положај у односу на конкуренцију у земљи и третман полубожанстава. Истовремено би морала да прати њихове тржишне злоупотребе и да их санкционише по законима Србије, јер највише страдају грађани и њихов стандард, а последично и читав економски систем у целини. Разлог одсуства реакција као да лежи у бојазни да се страни инвеститори “не наљуте и напусте Србију”, а и “није ред” да се контролишу они на чијим су промоцијама и довођењу у Србију учествовали и њени највиши званичници.
Тржишта која су класични тржишни олигополи, што је случај са Србијом у многим гранама, склонија су договорима конкурената на тржишту. Ти договори не морају да значе само договарање крајње цене, већ су варијација многих инструмената попут фиксирања цене, квоте и других ограничења, географске поделе тржишта, поделе купаца, договора о учествовању на тендерима, скривени рабати…
Народна странка је већ упозоравала и на паратрговачке кондиције којим трговачки ланци условљавају добављаче да уопште могу да робу продају код њих и на тај начин у старту дижу цене и до 30 одсто. Политичка воља и решеност државе да стане на пут злоупотребама монопола је кључ у сређивања ситуације на тржишту, јер већ сада можемо говорити и о класичним картелима од којих су неки од њих чак делови међународних картела.
На руку Комисији за заштиту конкуренције не иду ни овдашњу закони, па је терет доказивања тржишних злоупотреба отежан. Комисију би требало кадровски и технички опремити да одговори овом захтевном послу.
Поздрављамо намеру комисије да испита злоупотребе код одређених трговинских ланаца, али те “акције” не смеју бити кампањске већ континуиран процес, дакако неселективан са сталном надоградњом прописа који регулишу ову област. Иначе ће исход бити као у случају испитивања злоупотреба мобилних оператера, где је закључено да нема договарања иако нису дати несумњиви докази за то. Или чак и кад се то докаже, као у случају трговаца спортском опремом, казне буду симболичне, иако оне могу бити и до 10 одсто укупног годишњег прихода. Питање је где би требало да иде наплаћени новац. Најправедније – оштећеним грађанима.
И није само реч о трговинским ланцима, опште законодавтво није прецизно регулисано ни у другим областима. Рецимо финансијском сектору, код банака или осигуравајућих кућа и то је тек озбиљан проблем, јер стране банке држе близу 80 одсто активе у Србији, а знаци картелизације се примећују и код остатка који је у рукама “домаћих” власника. Довољно је само погледати колико “матице” банака зарађују у домицилним државама, а колико у региону, односно Србији. Зато и инсистирање на кадровском и институционалном јачању комисије, јер је ствар “запуштена”. Картели увећавају свој профит монополским ценама, диктирањем услова продаје, рестриктивним споразумима… Марже код трговинских ланаца су рецимо за осам година дуплиране, јер су 2016. године биле 19 одсто, а ове године иду и до 38 одсто.
