Овом приликом желим да се захвалим драгим суграђанима и земљацима што су подлегли (по ко зна који пут) лажима једног превртљивог пајаца који нас крупним корацима вуче на дно.
Иако то није први пут, чини се да је овај гори него било који други, можда зато што се дешава нама и у добу кад бисмо требали да имамо прилику да грабимо да кидамо, да уживамо од нађег рада, али управо се дешава све дијаметрално супротно.
Захваљујем се свима из овог стада или боље рећи крда који се (као) стока вози аутобусима из места у место аплаудирајући лажима најнапућенијег пинокија чији је нос многоструко већи од билијарског така.
Лауреати за најбољег “плакатлију” ( онај који лепи плакате ) хвала вам што гледате искључиво свој интерес (а не своје деце и потомака) и што сте својим деловањем успели да пољуљате моју љубав према земљи у којој сам рођен, чије обичаје поштујем, чије се историје поносим, чијих се злочина стидим, којој се увек весело и с пуно љубави враћам.
Драга Србијо, не желим да верујем да си изгубила битку против ових протува које, нажалост, морам сврстати у ред својих суграђана и сународника. Не желим да размишљам о неким нормалнијим дестинацијама за живот пошто се у теби може све ал не и то. Не желим да поклекнеш, верујем да си изгубила битку, али не и рат.
Знам да ће многи који и буду прочитали ово до краја рећи да много мрсим, паламудим, да се правим паметан или чак и луд. Свима желим да поручим да светло у мојој глави још увек гори и да ће остати тако због мојих потомака, мојег меса и крви…
У ходнику ГАК Народни фронт
Константин Алекса
