Понош је у интервјуу за портал Нова.рс рекао да се нада да још нису пропале шансе да Народна странка и ССП заједно учествују у преговорима о изборним условима уз посредовање ЕУ, али да опозицији време цури.
„Европским посредницима се иначе не жури. Вучићу још мање. То што му моћни страни играчи подмећу ситне пожаре под скуте, не значи да хоће да га запале. Хоће само да му покажу да могу да га запале ако коначно не уради оно око чега су се погодили. Њима се жури да им то заврши, а нама се жури да га склонимо како то не би завршио“, рекао је Понош.
„Ако не наступимо заједно, не можемо да се надамо значајнијем поправљању изборних услова“, додао је Понош.
На питање „да ли је могуће сарађивати након наступа“ председника Народне странке Вука Јеремића, Понош је одговорио да је Јеремић само јавно саопштио дијагнозу, а да то не значи да Народна странка није спремна да пружи максималан допринос излечењу.
Понош је поновио да Народна странка заступа став да би опозиција требало да наступи са јединственом преговарачком платформом и са јединственом делегацијом састављеном од два нестраначка преговарача неспорног кредибилитета.
„Колико сам разумео, најновији став ССП је да по два експерта преговарају сваку од неколико тема, а да их својим присуством у сали подржавају политички представници свих странака које се декларишу као опозиционе. То је формат којим се званични преговори обесмишљавају, а прави се воде на неком другом месту и могуће од стране оних којима нико није дао мандат за то“, рекао је Понош.
Понош је додао да инсистирање на „очигледно нерационалном преговарачком формату“ носи ризик од разједињеног наступа опозиције у преговорима и ка разврставању у изборне колоне за учешће на изборима за чије би услове опозиција тек требало да се изборимо.
„То би свакако било на штету успеха у преговорима. Прво, јер би јединствена опозиција постигла више у преговорима и друго, јер прерано формирање изборних колона сигнализира спремност да се изађе на изборе без обзира на услове“, објаснио је Понош.
Понош је истакао да не разуме политичку логику по којој је за успех у борби за изборне услове важнија препорука неке, чак и не много јаке, политичке афилијације у европском парламенту од опозиционог јединства.
„Верујем да се до успеха у овом политичком одмеравању са режимом извесније стиже снагом проистеклом из јединства српске опозиције него уздањем у обећања и помоћ бриселске опозиције“, рекао је Понош.
Понош је истакао да Народна странка сматра да би „са режимом требало преговарати уз посредовање Европљана, а не водити међустраначки дијалог“.
„То је још једна битна разлика између Народне странке и ССП. До неког успеха у преговорима се стиже чврстим ставом и спремношћу на поновни бојкот, а олако пристајање на међустраначки дијалог води нас ка ћаскању у маниру ријалитија“, закључио је Понош.
Понош је навео да је извештај Европског парламента показао да је „време кокетирања са Вучичем прошло и да долази време истине“.
„Било је крајње време да се ствари у Вучићевој приватизованој Србији назову правим именом, То је лепо, али недовољно. Од лепог до довољног посао је опозиције. Уз малу помоћ посвађаних непријатеља из власти“, закључио је Понош.
