Трећа влада Ане Брнабић биће седамнаеста по реду од обнављања вишестраначја у Србији 1990. године, а редакција портала Н1 припремила је детаљан преглед свих претходних влада, који објављујемо у три наставка. Кроз осврт на околности у којима су владе формиране, али и смењиване, подсетићемо вас на то ко је све чинио извршну власт у Србији у претходне 32 године.
Резултати првих парламентарних избора одржаних 9. и 23. децембра 1990. године нису реално одсликавали вољу бирача, јер је захваљујући већинском изборном систему, који фаворизује велике странке, Социјалистичка партија Србије освојила чак 194 мандата, односно 77,6 одсто, иако је добила тек 46,1 одсто гласова бирача. Српски покрет обнове добио је скоро 16 одсто гласова, али тек 19 посланичких мандата (7,6 одсто), док је 7,5 одсто гласова Демократске странке преточено у свега седам посланичких места (2,8 одсто).
Прва влада након обнављања вишестраначја у Србији изабрана је 11. фебруара 1991. године, а на њеном челу нашао се члан Социјалистичке партије Србије Драгутин Зеленовић, редовни професор на Факултету техничких наука Универзитета у Новом Саду и дописни члан САНУ, који је у периоду од 1987. до 1989. обављао и дужност ректора Универзитета у Новом Саду.
Број посланичких места које су на првим парламентарним изборима освојили социјалисти (194) остаће до данас забележен као апсолутни рекорд по броју мандата који је припао једној политичкој партији у Србији. Стога не чуди податак да је прва влада била једнопартијска – чинили су је искључиво чланови СПС, уз неколико, барем формално, нестраначких личности.
Зеленовићева влада изгласана је 50 дана након другог круга избора, а бројала је двадесет министарстава. Имала је четири потпредседника, од којих су двојица уједно били и министри, а премијер је привремено водио и ресор науке и технологије.
Међу министрима у тој влади била је само једна жена, Бранка Јешић, која је руководила Министарством за рад и социјалну политику. Први министар омладине и спорта био је Горан Триван, који се 26 година касније поново нашао у влади и то као министар за заштиту животне средине у првом кабинету Ане Брнабић.
Најкраћи стаж у Зеленовићевој влади имао је министар полиције Радмило Богдановић, који је на тој функцији провео свега 108 дана. Његова смена затражена је након опозиционих демонстрација 9. марта 1991. у којима је погинуло двоје људи, а оставку је поднео тек два и по месеца касније.
Последњег дана јула влада је реконструисана. За петог потпредседника владе изабран је Будимир Кошутић, формирано је Министарство информисања, а до персоналних промена дошло је у ресорима спољних послова, просвете, као и спорта и омладине, на чијем челу се нашао прослављени кошаркаш Драган Кићановић.
Реконструкција владе није допринела њеној стабилности, неслагање између премијера и партијског руководства попримало је све дубље размере, па је Драгутин Зеленовић поднео оставку на функцију на којој је провео свега 315 дана.
И другу по реду владу изабрао је исти сазив парламента. Премијерску палицу преузео је такође социјалиста Радоман Божовић, који је на ту функцију дошао 23. децембра 1991. године и то са позиције председника војвођанске владе.
Иако је уживала подршку исте скупштинске већине, нова влада је претрпела велике измене у односу на претходну, па је у њеном саставу остало свега четворо министара из прве поставе Зеленовићевог кабинета и још шесторо који су у владу ушли након јулске реконструкције.
И у Божовићевој влади било је пет потпредседника, од којих је само један члан претходне владе задржао ту функцију, док је број министарстава повећан на двадесет два. Просечна старост чланова владе била је 41 годину, а број жена у њој био је удвостручен у односу на претходну владу – са једне на две.
Ни влада Радомана Божовића није била дугог века, јер су већ на јесен 1992. године били расписани први превремени избори у вишестраначкој историји Србије, који су довели до формирања прве мањинске владе.
На изборима одржаним 20. децембра 1992. године Социјалистичка партија Србије освојила је 101 посланички мандат, па је социјалистима већину за састављање нове владе обезбедила Српска радикална странка Војислава Шешеља, која је у другом сазиву републичког парламента имала 73 посланика.
За премијера је 10. фебруара 1993. изабран социјалиста Никола Шаиновић, захваљујући мањинској подршци Шешељевих радикала. Шаиновић је тако за мање од две године прешао пут од министра рударства и енергетике, преко потпредседника владе, до премијера.
Број министарстава у Шаиновићевој влади остао је непромењен – 22, а ресоре је задужило чак 14 министара из претходне владе. Међу новим министрима нашао се и некадашњи кошаркаш Црвене звезде и тада актуелни функционер фудбалске секције тог спортског друштва Владимир Цветковић, који је на челу ресора за спорт и омладину заменио свог колегу из црно-белог табора, Драгана Кићановића.
Једина српска влада у којој није била ниједна жена
Влада на чијем је челу био Никола Шаиновић имала је укупно 26 чланова, од којих четири потпредседника, а остаће упамћена и по томе што међу министрима није била ни једна једина жена.
У лето 1993. године дошло је до разлаза између социјалиста и радикала, као последица промене политике партије Слободана Милошевића према Србима у ратом захваћеној Босни и Херцеговини. Српска радикална странка ускратила је потом подршку мањинској влади и затражила гласање о њеном поверењу, па је Милошевић 20. октобра 1993. распустио парламент и расписао нове ванредне изборе за 19. децембар.
Трећи по реду парламентарни избори у вишестраначкој Србији одржани су 19. децембра 1993. године, свега 364 дана након претходног изласка на биралишта. Околности у којима се одвијала изборна кампања биле су изузетно тешке за грађане Србије, јер је 1993. била година највеће економске кризе, рекордне хиперинфлације, масовног сиромашења становништва, ратног окружења и међународне изолације.
Социјалистичка партија Србије освојила је 123 мандата, што јој је поново било недовољно за самостално формирање владе. Због затегнутог односа са радикалима, Милошевић је био приморан да подршку за формирање парламентарне већине потражи у редовима остатка опозиције, а коалиционог партнера пронашао је у Новој демократији, која је била на листи ДЕПОС-а, чији је стожер био Српски покрет обнове.
Странка Душана Михајловића прихватила је понуду СПС да у новој влади учествује са два потпредседничка и два министарска места, па је формирана ”танка” већина од 128 посланика. За председника владе, прве од 1990. године коју су чинили представници различитих странака, изабран је социјалиста Мирко Марјановић, чији је премијерски мандат почео да тече 18. марта 1994. године.
Занимљиво је и да посланици Демократске странке нису гласали против владе, сматрајући да „свакоме треба дати шансу“. Функције у Марјановићевој влади добили су и чланови ДС Слободан Радуловић и Радоје Ђукић, које су због самовољне одлуке да уђу у владу демократе убрзо искључиле из чланства.
Премијери се мењају, министри вера и полиције остају
У тренутку избора Марјановићева влада имала је 29 чланова – председника, петорицу потпредседника и 23 министра, од којих четири без портфеља. Свега шест министара „наслеђено“ је из претходне владе, а један од њих је Драган Драгојловић, којем је то био четврти узастопни мандат на функцији министра вера. Њему уз раме био је министар полиције Зоран Соколовић, који се на тој позицији налазио још од јула 1991. године, такође у четири различите владе.
До прве реконструкције Марјановићеве владе прошле су скоро две и по године, а повод је било раздвајање Министарства трговине и туризма на два ресора. Друга реконструкција била је знатно обимнија, а до ње је дошло у фебруару 1997. године, у јеку вишемесечних грађанских и студентских протеста који су избили након изборне крађе на локалним изборима.
Укинуто је Министарство за приватно предузетниство, а формирана министарства за економску и својинску трансформацију, за локалну самоуправу и за бригу о породици. Дужности су разрешени потпредседник Слободан Бабић и још шесторо министара, а влада је добила дванаест нових чланова, међу којима је био и бизнисмен Милан Беко, иначе кум тадашњег лидера демократа Зорана Ђинђића.
Влада Мирка Марјановића поставила је рекорд по бројности који још није достигнут, али је била и прва која је „изгурала“ четворогодишњи мандат.
Тек четврти парламентарни избори од увођења вишестраначја у Србији одржани су у редовном термину, а изборе је бојкотовало дванаест опозиционих партија предвођених Демократском странком, изражавајући незадовољство изборним условима.
Коалиција окупљена око Социјалистичке партије Србије поново је победила на изборима, али су освојили недовољних 110 посланичких места, па је су кључеви нове владе били у рукама Српске радикалне странке (82 мандата) и Српског покрета обнове (45).
Математички, владу су могли да саставе и кумови Војислав Шешељ и Вук Драшковић, јер су заједно имали 127 од укупно 250 посланика. Ипак, разлике између двојице лидера биле су непремостиве, а влада није била формирана ни шест месеци након избора.
До избора нове владе дошло је тако што су Шешељеви радикали и Милошевићеви социјалисти закопали ратне секире и обновили старо савезништво. Све је било финализовано 24. марта 1998. године, када је изгласана такозвана Влада народног јединства, а за премијера поново изабран Мирко Марјановић. Његов други кабинет бројао је рекордних 36 чланова – пет потпредседника, 23 ресорна министра и седам министара без портфеља.
У владу је први пут од оснивања ушла и Српска радикална странка, која је имала 15 представника, колико и Социјалистичка партија Србије, Југословенска левица имала је пет чланова, а у републичкој извршној власти нашло се место и за једну тада нестраначку личност – Богољуба Карића.
Потпредседничке функције задужили су шеф радикала Војислав Шешељ и његов заменик Томислав Николић, док је на позицију министра за информације дошао Александар Вучић, који је до тада обављао функцију директора спортско-пословног и службеног центра ”Пинки” у Земуну. Готово да није било иоле познатијег функционера СРС којег је заобишло неко министарско место, па су се у другој влади Мирка Марјановића нашли и Драган Тодоровић, Јоргованка Табаковић, Зоран Красић, Гордана Поп Лазић, Милорад Мирчић, Зоран Красић, Маја Гојковић, Паја Момчилов…
Нова демократија, коалициони партнер социјалиста у првој Марјановићевој влади, одбила је учешће у извршној власти са Српском радикалном странком, а опозиционе партије назвале су другу владу Мирка Марјановића „црвено-црном коалицијом“.
Период коалиционе власти социјалиста и радикала обележила је ескалација сукоба на Косову и Метохији, који су кулминирали 24. марта 1999. године НАТО бомбардовањем Савезне Републике Југославије. Рат који је трајао 78 дана окончан је потписивањем Кумановског споразума, којим је било предвиђено повлачење српских полицијских снага и Војске Југославије из јужне српске покрајине, над којом је успостављен међународни протекторат.
Одлучујући утицај на пад Марјановићеве владе имао је пораз Слободана Милошевића на изборима за председника СРЈ 24. септембра, који је победу кандидата Демократске опозиције Србије (ДОС) Војислава Коштунице признао тек након протеста одржаног 5. октобра, када се у Београду окупило више стотина хиљада демонстраната из целе земље.
Петооктобарске демонстрације довеле су у питање и власт на републичком нивоу, па су Социјалистичка партија Србије, Српски покрет обнове и Демократска опозиција Србије 16. октобра потписали споразум којим је предвиђено колективно управљање владом до превремених парламентарних избора, предвиђених за 23. децембар.
На основу тог споразума посланици у Скупштини Србије изгласали су 24. октобра прелазну владу, на челу са представником СПС Миломиром Минићем, док су остале две потписнице договора добиле потпредседничка места – Небојша Човић испред ДОС и Спасоје Крунић као представник СПО.
По трипартитном принципу формирана су и министарства полиције, финансија, правде и информисања, којима су колективно управљали коминистри из ДОС, СПС и СПО. Влада је имала још 21 министарство, од којих је десет припало социјалистима, осам Демократској опозицији Србији и три Српском покрету обнове.
Никола Којић Н1
