Екипа Еспреса је изашла да потражи дечака како би му понудила помоћ и упутила га у прихватилиште, али се баш у том тренутку десио велики обрт
Последњих дана цела Србија се ујединила над тугом дечака који је у Улици Краља Милана у Београду просио погнуте главе. Многи су му прилазили, нудивши му помоћ, а у кутијицу од чоколадица грађани су му убацивали скромне прилоге.
Дечак се већ неко време налазио преко пута зграде Председништва, где је у поцепаној одећи седео на бетону с погледом који завршава негде „у даљини“.
Поред дечака и кутије за прилоге био је исписан претужан натпис. На њему је писало:
– Молим вас, помозите. Шест месеци сам на улици, хвала. Немам породицу – писало је на табли поред овог дечака.
Како је ово најтужнији призор на улицама Београда, и то једне од најпрометнијих улица српске престонице поставило се питање зашто нико не реагује?
Екипа Еспреса је из тог разлога изашла на улице да потражи дечака како би му понудила помоћ и упутила га у Прихватилиште, али се баш у том тренутку десио велики обрт у целој ситуацији.
Кад смо му пришли, дечак је све време држао повијену главу и није желео да нас погледа у очи.
На питање како се зове, прво је одговорио „Миленко“, да би се који секунд касније исправио, рекавши нам да се ипак зове Марко.
Презива се Јовановић и како нам је испричао, нема за смештај, ни храну, па је принуђен да проси.
Некад то ради преко пута Председништва, а некада у Студентском парку. Није желео много да прича, али нам је рекао да су му родитељи погинули 1999. за време бомбардовања.
Од тада је, како тврди, био по разним прихватилиштима до своје 17 године. Сад има 19 и не зна шта ће „са својим животом“. Тако нам је бар испричао.
Кад смо пожелели да наставимо конверзацију с њим, почели су да нам прилазе људи који су убацивали новац у дечакову кутију давајући му притом савете, а онда је дошао и један господин с много конкретнијим предлогом.
Појавио се с малолетном девојчицом, пришао је дечаку и питао га да ли ради за неког. На нас се није обазирао.
Погледај ме у очи, једном ћу те питати, да ли радиш за некога или стварно просиш, питао га је он, на шта је дечак коначно подигао главу одговоривши да не ради ни за кога и да заиста нема кров над главом.
Човек га је потом питао да ли је сам на улици или ради за некога, на шта је Марко само одмахивао главом. У том тренутку, човек му је рекао: „Ајде пођи са мном, имам ја једну собу, живим близу и од сада можеш да живиш са мном“.
На наше питање да ли ће младић убудуће живети с њим, господин нам је објаснио како живи у центру и како те зграде у којима има стан поседују „девојачке“ собе“, где је некад живела послуга.
Објаснио нам је да је соба веома пристојна, само ако се мало очисти.
На питање како то да тек тако прима непознатог дечка који проси у свој дом, одговорио нам је како није могао ноћима да спава, откако је видео дечакову слику на друштвеним мрежама.
У четвртак сам видео фотографију, и већ у петак сам био овде, рекао нам је, а онда се обратио дечаку:
Ја ћу да ти покажем где ћеш да живиш, добићеш сваки дан 200-300 динара да једеш па ћемо да видимо. Узми те паре, стави у торбу и идемо. Не причај ни са ким, ко год да те нешто пита, реци да се мени обрате и од сада немој да се бојиш више ничега, рекао му је и додао да не носи тај картон више јер му неће требати.
– Згужвај то и баци у контејнер, рекао му је, а онда га је питао да му још једном потврди да ли је у питању „нека прича“ или је потпуно искрен.
На то питање, дечак је потврдио првобитни одговор и рекао како је ово његова права прича и како је у потпуности искрен.
Њих троје су се потом упутили ка Косанчићевом венцу, где им се губи траг.
Бар за сада.
Јелена Јовановић Еспресо
