Наредни избори за председника Србије, уколико не буде непредвиђених околности, требало би да буду одржани на пролеће 2022. године, када ће се навршити тачно десет година од доласка на власт Српске напредне странке. Уважавајући све сличности и разлике између власти Александра Вучића и Слободана Милошевића, уз знатно измењене геополитичке околности у односу на деведесете године прошлог века, утисак је да се актуелна опозиција вратила барем три корака уназад у односу на тренутак у коме је оборен Милошевићев режим.
Демократску опозицију Србије су на септембарским изборима 2000. године чиниле безмало све опозиционе странке изузев Српског покрета обнове, који је, пак, имао највеће заслуге за пресудно окупљање дотад пословично несложне опозиције. Иако је СПО годинама уназад словио за најјачу опозициону странку, ни изборни потенцијал “остатка“ опозиције није био за потцењивање, јер је претходно уједињавање оличено у коалицији “Заједно“ четири године раније показало да у бирачком телу постоји критична маса и на антирежимској страни.
Капитал од освојених милион гласова на изборима за савезни парламент 1996. године, као и преузимање влати у више од 40 локалних самоуправа међу којима су били сви највећи градови у Србији, уливао је наду опозицији да уз ефекат синергије гласова коначно може да сруши Милошевићев режим.
Опозиција деведесетих никад испод милион гласова
За разлику од изборне доминације СНС и Вучића, која је почела на изборима 2014. године, Милошевићев СПС ни на једним парламентарним изборима није освојио натполовичан број гласова.
Социјалисти нису остварили апсолутну победу чак ни на првим вишеспартијским изборима, иако су имали потпуни финансијски и медијски монопол. За освајање рекордног броја посланичких мандата (194 од укупно 250) у парламентарној историји Србије могу да захвале искључиво већинском изборном систему, који је на снази био само на првим изборима. Све мањкавости тог изборног система огледале су се у чињеници да је СПС са свега 46,09 одсто гласова освојио чак 77,6 одсто мандата. Уједно, то је био први и последњи пут да су социјалисти на свом изборном салду имали више од два милиона гласова.
Опозиција је на изборима 1990. наступила појединачно, а само две највеће партије – Српски покрет обнове и Демократска странка, освојиле су близу 1,2 милиона гласова. Да су ти избори били одржани по данас актуелном изборном систему – пропорционалним са једном изборном јединицом, цензусом од три одсто и природним прагом за мањинске странке, питање је да ли би Социјалистичка партија Србије уопште и дошла на власт. Нарочито када се узме у обзир чињеница да странке које представљају мањине, које су освојиле више од 260.000 гласова, никада нису биле наклоњене Милошевићевој партији.
Прво опозиционо окупљање на другим по реду парламентарним изборима није довело до помака у броју гласова, па је тако Демократски покрет Србије (ДЕПОС), чији је стожер био Српски покрет обнове, остварио скоро идентичан изборни резултат као СПО самостално две године раније. Демократе су 1992. године освојиле око 200.000 гласова, што је у збиру са још неколико мањих опозиционих партија поново било око 1,2 милиона. Владу су поново формирали социјалисти, али уз мањинску подршку новоосноване Српске радикалне странке.
Наступ опозиционих партија у три колоне
Нови избори одржани су већ наредне године, а опозиција је тада наступила у три колоне – ДЕПОС, Демократска странка и Демократска странка Србије, освојивши скоро 1,5 милиона гласова. Социјалисти су заузели 123 места у посланичким клупама, а скупштинску већину обезбедило им је пет посланика дотад опозиционе Нове демократије Душана Михајловића. Коначно, изборе који су одржани 1997. године бојкотовао је део опозиције незадовољан изборним условима, а они који су на њих изашли (СПО, ДА, СД, коалиција “Војводина“…) освојили су 1,1 милион гласова.
Долазак напредњака на власт 2012. године унео је пометњу у редове опозиционих странака, које не успевају да се консолидују већ пуних осам година. Само на парламентарним изборима 2014. године опозиција је успела да “добаци“ до милион гласова, додуше у седам колона, од којих ниједна није имала више од двестотинак хиљада гласова.
Представници опозиције на протесту испред Дома Народне скупштине Србије
Већ на наредним изборима, одржаним 2016. године, збир гласова свих опозиционих листа, не рачунајући радикале, пао је испод милион и зауставио се на нешто више од 800.000.
Одлука дела опозиције да бојкотује јунске парламентарне изборе у извесној мери подсећа на ситуацију из 1997. године, али све друго не оставља простор за наду опозиције да би бојкот избора могао да означи увод у промену власти, као што се то догодило пре двадесет година. Резервоар потенцијалних опозиционих гласова у бирачком телу одавно је већ “на резерви“, а не треба заборавити ни чињеницу да тадашња опозиција, уз отворену подршку међународне заједнице, није носила тешко бреме звано “изневерене наде и очекивања“.
Никола Којић Н1
