Почетна » Како смо упропастили “Торлак”: Један од пет највећих произвођача вакцина у свету пуштен низ воду

Како смо упропастили “Торлак”: Један од пет највећих произвођача вакцина у свету пуштен низ воду

од Други Пишу
0 коментар

Не постоји рационално објашњење и одговор на питање зашто је Институт за вирусологију, вакцине и серуме “Торлак”, који је деценијама служио на понос некадашње Југославије, као један од највећих произвођача вакцина у свету, сада на дну, којим владају корупција, непотизам и нестручност, у чијим је канџама светски квалитет у производњи, “преко ноћи” претворен у пепео.

Један од руководилаца у Институту “Торлак”, све до 2013. године, био је и Мирослав Стајић, дипломирани биолог и специјалиста медицинске микробиологије, који је у овој, некада престижној установи, био шеф Одељења за производњу токсоида дифтерије, шеф Одељења за комбиновање бактеријских вакцина и аутор производње серума против змијског отрова.

„Ми који волимо ‚Торлак‘, живели смо за ту установу, а сада на неки начин, у пензији, настављамо да живимо од ње. Нажалост, Институт се повукао, дошли су неки нови људи који су подигли ‚зидове‘, закључали капије и онемогућили нас да и даље будемо на вези са местом којем смо посветили живот и каријеру, и чији су производи били заслужни за спас милиона људи у некадашњој Југославији. Торлаком сада управља ‚страховлада‘, запослени се крију од јавности, не разговарају ни са ким, јер их плаши тренутна диктатура“, у разговору за Нова.рс прича Стајић, који је после вишедеценијског рада на челу производње „Торлака“, пре девет година принудно отишао у пензију.

Он истиче да није морао да се пензионише, али су услови рада били такви, да су га на овај потез натерали.

„Нисам могао да гледам шта се дешава са нашом ‚кућом‘, то пропадање и урушавање свега на чему смо тако дуго радили. ‚Торлак‘ је био светска кућа, све до 2000. године, били смо пети у свету за имунобиолошке препарате, а имали смо извоз вакцина и серума од преко 100 милиона долара за Ирак, Иран, Индију, Кину и у још преко 100 земља света. Онда су се ствари промениле, дошли су нови људи, који су одједном сматрали да не треба све да се производи, већ да нешто треба и да се увози, што је јефтиније, како су тада навели. Покушавали смо да бранимо нашу производњу, али нико није имао слуха. Једна по једна производња се гасила, а временом смо све више вакцина и серума увозили и плаћали двоструко скупље“, каже Стајић.

Производња серума, вакцина и лекова, не може да опстане без подршке државе, наглашава он.

„Наши стручњаци су више од једног века били препознати у свету. Још 1900. године произвели смо серум против беснила и вакцину против великих богиња у Нишу, а 1927. направили смо вакцину против дифтерије. Група стручњака је 1917. на Солунском фронту, у примитивним условима, успела да произведе вакцине против тифуса, паратифуса и колере, па је српска војска тада, ушла у Србију здрава, нису унели у земљу ниједну од зараза које су у то време харале. ‚Торлак‘ никада није каснио за светом. Ако би дошло до проналазака у Берлину или Лондону, одмах смо слали своје стручњаке да науче нове системе производње. Србија је у то време била угледна земља, па су и стручњаци, странци, долазили код нас да нешто науче. А чему сада можемо да научимо наше младе људе и странце – ничему!“, револтирано подвлачи Стајић.

Производња у „Торлаку“ коначно се гаси 2003. године.

„Тада престајемо да производимо вакцину против дечије парализе, по којој смо били познати у свету. ‚Торлак‘ убрзано губи корак са тим истим светом, измиче нам тло под ногама. Престаје улагање у технологију, у машине, али и у кадрове. Светске организације за контролу производње вакцина и серума нам више не дају дозволе за рад, јер користимо старе технологије, које нико не мења нити обнавља. Тада почиње увоз вакцина које смо до само неколико година раније производили без икаквих проблема. Рат, санкције, криза, оставили су трага. Ипак, све је то могло да се обнови, издигне из мртвих, али није било воље у владајућим круговима, никога није било брига“, сећа се некадашњи шеф производње у „Торлаку“.

Милионске донације Светске здравствене организације, али и бројних других финансијера, отишле су у непознатом правцу, само је део уложен у нови погон, који годинама касније није уопште коришћен.

„Донације и улагања су мистерија, никоме није јасно где је новац који смо годинама добијали. Знамо само да је преко 20 милиона евра уложено у нови погон за производњу вакцине против грипа. Направљен је тако да може да произведе два милиона доза, а добили смо тровалентну вакцину, коју нико неће. Производе тровалентну вакцину коју могу примити само грађани од 18 до 65 година, док Републички фонд за здравствено осигурање расписује конкурс за увоз страних четворовалентних вакцина, које примају сви од једне до 100 година, без ограничења и које су боље и јаче, а и Министарство здравља доноси одлуку о примању ове вакцине“, објашњава специјалиста медицинске микробиологије.

Државне институције надлежне за ‚Торлак‘, саботирају сопствени посао.

„Вакцина против грипа коју смо производили коштала је 60 центи, а сад се увози по цени од три до пет евра. Грађани узимају страну вакцину јер не знају шта се то на ‚Торлаку‘ производи и како, а у домовима здравља препоручују четворовалентну јер им је дат налог да дају ту вакцину, која је плаћена и која је боља. Шта се дешава са Торлаковом тровалентном, зашто производе вакцину коју нико неће и која не може ни да се прода?“, пита Стајић.

И додаје да је прича о производњи Спутњик вакцине бајка у коју ни деца не би поверовала.

„Фарсама нема краја. Приче о Спутњик и Синофарм вакцини би биле смешне, да нису тужне. У старим погонима ‚Торлака‘ могли да прозводимо Синофарм вакцину, без икаквих проблема, не видим разлог за увоз, а још мање за изградњу фабрике ове вакцине. Ослањали смо се током пандемије на руску и кинеску вакцину, а ‚Торлак‘ је увек имао едукацију на Западу. Били смо везани за Беч, Париз, Лондон, то су биле наше школе. Жртве смо политичких игара, које скупо плаћамо и финансијски и здравствено“, упозорава бивши руководилац производње вакцина.

Увезли смо огромне количине вакцина за ковид, мали део је искоришћен, а остатак ће бити уништен.

„То је све народ платио, на овај или онај начин. Вакцине имају рок трајања, после тога морају бити уништене, а много је неискоришћених доза јер смо непотребно увезли превише“, каже Стајић.

Временом се јавило велико неповерење у јавности.

„Некада стручна јавност, лекари, посебно педијатри, веровали су у Торлак. Нажалост, сада не знам колико можемо да верујемо Институту. Најбољи људи су га напустили, а актуелна директорка је драстично смањила плате и мобингом, притисцима натерала људе да оду и ‚Торлак‘ је остао без искусних кадрова, а током 10 година, напустило га је више од 70 стручњака, који су установу ‚носили на леђима‘. Директорка ‚Торлака‘ је по њеним речима била врло блиска са некадашњим директором БИА, Александром Ђорђевићем, па је и то користила да покаже како јој нико ништа не сме. Поделила је на десетине отказа, чак шест помоћника директора је добило отказ јер су написали протестно писмо против ње. Довела је саветника, којем је дала плату 200.000 динара, а стручњацима истовремено смањила примања за 30 одсто. ‚Торлак‘ је одавно пуштен низ воду, а држава о томе није водила рачуна и сад ћемо сви трпети последице“, закључује Стајић.

Ана Марковић   Нова

Можда ти се свиди

Оставите коментар

two × one =