Беше то у VIII веку у Дамаску, главном граду Сирије, која се налазаше под влашћу Арапа Мухамедове вере, на челу са калифом Дамаска Валидом, који у своју службу узе тада још световњака Јована Дамаскина да помаже око уређења послова међу хришћанским становништвом. Некако у то време се појави у самом Источном римском царству, у главном му град Константинопољу, јерес иконоборства, а покрену га самодржац Лав III Исавријанац. Јован Дамаскин беше од богате породице и врло учен, те виде ову јерес и одлучно јој се супростави разним писмима и речима, и показа своју велику љубав ка иконама. Видећи да га народ слуша и чувши ко је и какав је Јован Дамаскин омрзе на њега Лав Исавријанац и одлучи да некако уништи Јована, те смисли подлост.
Дочепа се једног од писама, које је Јован Дамаскин писао и предаде га свом калиграфу како би вежбао и научио да опонаша Јованов начин писања, те нареди свом калиграфу да напише једну лажну посланицу и назначи како ју је наводно Свети Јован Дамаскин послао самоме Лаву Исавријанцу подстичући га да дође и без борбе загосподари Дамаском, јер је калиф био одсутан.
Тако лажно писану посланицу Лав посла калифу Дамаска Валиду уз своје писмо у којем га је уверавао у оданост и љубав према њему, те га упозоравао на заверу Јованову и да му као доказ прилаже његовом руком писану посланицу како би се сам калиф уверио у то. Калиф поверова речима Лавовим и одмах нареди да се Јовану одсече десна рука, којом је калиф поверовао да је писао посланицу, и за пример свима да се обеси на главном тргу Дамаска. Одмах извршише заповест. Пред вече, Свети Јован замоли да му врате одсечену руку, јер већ извршише калифове заповести, те са својом десницом у левици оде пред породичну икону Пресвете Богомајке и молише се клечући сву ноћ да га исцели како би наставио да пише у знак сећања на чудо које се догодило.
Дуго се молио Свети Јован Дамаскин држећи левом руком десну спајајући је уз тело и уморан од бола и муке на кратко заспа, а у сну угледа Пресвету Богородицу живу на икони и чу како му говори да је рука исцељена и да се више не жалости, већ да испуни оно што је обећао и настави писати у заштиту икона. Пробуди се Свети Јован и виде да то беше тако и да је рука поново на месту где је и била, те где беше посечена остаде црвена нит да подсећа на страдање, а и више од тога – да подсећа на чудо Пресвете Богородице.
У знак благодарности према Пресветој Богомати, Свети Јован даде да се начини сребрна рука, слична одсеченој, и да се припоји икони на доњој левој страни, те се од тог доба икона прозва Тројеручица. И остаде као пример осталим хришћанима да, ко може и како може, од злата или сребра начине предмете на којима представљају неки од исцељених делова људског тела.
Након овог догађаја Свети Јован Дамаскин одлучи да се замонаши. Калиф га видеше исцељеног и разумеше дејство Божије силе, те се покаја што поверова клевети и затражи опроштај од Светог Јована жалећи што ће их напустити, али му ипак даде дозволу да се удаљи из света. Напусти Свети Јован Сирију и оде да се замонаши у чувеној лаври Светог Саве Освећеног у Палестини и са собом понесе чудотворну икону Пресвете Богородице Тројеручице. Поставши монах Јован чу од браће у манастиру да је Свети Сава Освећени, пре свог блаженог упокојења у VI веку, казао да поред његовог гроба причврсте његову патерицу, односно игумански штап, јер је прорекао да ће у будућности доћи као поклоник у манастир царски син истог имена Сава и да ће при његовом поклоњењу гробу штап, иако причвршћен, пасти на земљу.
Те је наредио да му се као благослов да игумански штап и икона Пресвете Богородице Млекопитатељице, која је чувана у лаври. Одлучи пред своју смрт и Свети Јован Дамаскин да остави као завештање да тај царски син добије и његову икону Пресвете Богородице Тројеручице. У лавру након пет векова, 1217. године стиже поклоник, монах Сава, царски син, из манастира Хиландара и поклони се гробу Светог Саве Освећеног, те како је и прорекао светац, игумански штап паде. Манастирски оци, видевши то, распиташе се ко је и одакле долази, али остаде сумње код њих и вратише игумански штап на место. Монах Сава дође и следећег дана и поклони се гробу и штап опед паде, те монаси видеше да је он тај истог имена, царски син, који ће доћи, па му дадоше игумански штап, икону Пресвете Богородице Млекопитатељице и икону Пресвете Богородице Тројеручице.
И тако се Свети Сава врати из Палестине на Свету Гору. Свети Сава је икону Пресвете Богородице Тројеручице донео са собом у Хиландар, а након две године Свети Сава бива рукоположен за архиепископа Србије и одлази са Свете Горе. Тројеручица остаје у Хиландару до 1347. године, када долази на Свету Гору цар Душан и као благослов манастира узима икону Тројеручице и доноси је у Србију.
Не зна се како и зашто, али до краја XIV века Тројеручица бива премештена са двора цара Душана у манастир Студеница, који се почетком XV века нашао на мети Османлија, те су монаси на брзину спаковали највредније, а икону Пресвете Богородице Тројеручице учврстили су на самару једног магарета и пустили да га води воља Пресвете.
Магаре је прешло целу Србију и Македонију и дошло је на Свету Гору, те се зауставило недалеко од манастира Хиландара. Скинуше монаси икону са самара, а магаре паде мртво, те ту сазидаше поклоничко место у спомен на тај догађај. Сваке године се врши литија са иконом Тројеручицом од манастира до тог места у знак сећања на долазак иконе.
