Најновији покушај државе да одобравањем прикључака за воду, струју, грејање убрза озакоњење нелегалне градње јесте потребан, али због начина писања допуне закона, тек са подзаконским актима требало би да буде јасно да ли ће осим дозвољених, бити легализовани и бројни квадрати изграђени у последњих осам година, чиме би се наградали несавесни грађани.
Сви покушаји да држава легализује нелегалну градњу до сада су завршени неуспехом. Иако је пре осам година донет Закон о озакоњењу, пре четири први пут допуњен, а ове године и други пут, ред у изградњу није уведен, а број нелегалних објекта је како ствари стоје, повећан.
Тренутно се барата о два милиона објеката, а када је донет закон процене су биле да постоји 1,6 милиона.
Према новој допуни која се тиче четири члана закона, највећа промена је омогућавање прикључења ма гасну, водоводну, електричну или грејну мрежу само за оне квадрате намењене за живот грађана, односно некретнину у којој живе.
„Ово се не односи на пословне објекте као што се не односи на бесправне градитеље“, образложио је министар грађевинарства Горан Весић.
Широко тумачење
Он је навео да ће министарство најкасније у року од 15 дана од дана ступања на снагу овог закона предложити Уредбу којом ће прецизно прописати услови за стицање овог права.
Прикључцима се не стиче озакоњење објеката, али они јесу неопходни да би до легализације уопште дошло.
Најављена уредба, односно подзаконски акти требало би да реше још једну дилему пошто је у допуни наведена и формулација “без обзира на време изградње”, док је према Закону о озакоњењу тај датум закључен са 27. новембром 2015. године.
Адвокат Дејан Вуковић за Н1 каже да је и даље на снази исти закон и да по њему још није отворен пут за нову легализацију, макар док се не донесу подзаконски акти.
„Да ли ће бити новог закона не знамо, то је на Влади Србије. Измене које се тичу прикључака треба да буду уређене подзаконским актима, а рок је 15 дана од изгласавања допуна. Они ће бити јако битни, јер оваква формулација оставља простора за шире тумачење“, сматра Вуковић.
Када легализација није могућа
– Код објеката подигнутих у првом степену заштите паркова природе (осим кућа и викендица).
– Код објеката изграђених у коритима река, полетно-стелних писта, у зони заштите културних добара од изузетног значаја и уписаних у Листу светске културне баштине, у зонама санитарне заштите изворишта водоснабдевања, у војном комплексу и заштитним зонама око војних комплекса.
– Код објекта који су изграђени од материјала који не гарантује сигурност (међу њима су и картонска насеља).
– У случају да грађани који имају правоснажно решење којим се одбија захтев за легализацију не могу да легализију објекте.
Ово су потврдили и други правници које су контактирали новинари Н1. Како наводе, неопходан је концизан и добро формулисан правилник, јер би у супротном могао настати додатни хаос, где би за противзаконите радње били награђени сви који су последњих осам година градили без дозвола.
Што се тиче саме процедуре, очекивано је да ће сви који се буду пријавили за прикључак или бити проверени у катастру или ће давати изјаве под пуном материјалном и кривичном одговорношћу.
Зашто решење и даље измиче
Осим подзаконских аката који би требало да уреде разумевање закона, намеће се и питање спровођења. Досадашњи резултати показују слабу реализацију. Један од разлога су недовољни капацитети.
Зорана Михајловић која је 2015. године била министарка грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре казала је да ће на тим пословима радити 1.046 људи, ангажованих на три године и да ће до краја њеног мандата питање нелегалних квадарата бити решено.
Према истраживању Националне алијансе за локални економски развој (НАЛЕД), просечна локална самоуправа са око 100.000 становника, има само шест радника који су распоређени да раде на пословима озакоњења. Један запослени у просеку може реши највише 300 предмета, а према пројекцијама потребно је да уради 1.100. Према истом истраживању, додатни проблем је недовољна дигитализација и мањак софтверских решења.
Сами грађани који су покушали, али нису успели да легализацију своје објекте наводе админситративне препреке, спорост и немар државне администрације.
„Поднели смо захтев још 2016. године и предмет је још на чекању. Докле не знамо. Имам осећај да нас запослени у администрацији гледају као непријатеље. С друге стране, код неких је приметно да их баш брига за нас, а ми их плаћамо из свог џепа. Немам идеју када би могли да легализујемо стан“, каже Иван Милошевић из Београда.
Познат је и случај грађанке из удружења “Желимо струју у 21. веку” чија је предата пријава катастру нестала у поплави, а надлежни нису понудили друго решење.
„Ми смо сви поднели захтев за легализацију, али неки чекају на одговор по шест-седам година. Тако да нити можемо да легализујемо, нити да добијемо прикључак за струју. Већ пет година немамо струју. Позајмљујем од комшије повремено, али некада будемо и по месец дана без струје, а имамо троје деце“, навео је на недавном протесту испред Владе Србије још један члан удружења Мирослав Пузовић.
У допуни је најављено да ће рок за пријаву бити 30 дана. То значи да ће се десетине хиљада захтева слити ка Електропривреди Србије, Водоводу, Електродстрибуцији и слилчним комуналним предузећима које је после потребно решити. Још није познато како ће ова предузећа да се изборе са великим бројем захтева.
Противзаконита легализација траје
Оваквим приступом јасно је да проблем дивље нелегалне градње и надаље остаје нерешен, а према доступним подацима током мандата министарке Михајловић, потврђена је легализација 230.000 објеката.
Оно што отежава проблем који траје деценија, јесте нешто што би могло да буде немогуће, а то је легализација објеката саграђених после 2015. године која се дешава.
Према вишемесечном истраживању Балканске истраживачке мреже (БИРН) само у Београду пронађено је више 300 објеката површине веће од 450.000 квадрата који су озакоњени без јасног законског основа.
Документација до које је дошао БИРН показује да су током 2016, 2017. и 2018. године општински грађевински инспектори у више наврата лажно приказивали стање на терену тврдећи у својим решењима да су изласком на лице места установили да су зграде-вишеспратнице у потпуности изграђене непосредно пре ступања Закона о озакоњењу на снагу, односно пре новембра 2015. године.
До ових података дошло се захваљујући укрштању више извора односно мапа и сателистких снимака са подацима из Катастра и Регистра грађевинских дозвола Агенције за привредне регистре јер упркос законској обавези не постоје јавно доступни подаци.
Са или без свих јавно доступних података извесно је да је број нелегалних квадратних метара већи, као што је извесно да је решење овог проблема који траје од 1990. године неопходно. Такође је неопходно је да се заустави нелегална градња, појачају капациитети институција као и да се убрзају процедуре за издавање дозвола за градњу. То је ван сваке сумње јавни интерес.
Foto Vesna Lalić/Nova.rs
Предраг В. Поповић Н1
