Почетна » Како новинари и новинарке оцењују однос власти према њима

Како новинари и новинарке оцењују однос власти према њима

од admin
0 коментар

 

Весна Радојевић (истраживачки портал КРИК)

Нећу ништа ново рећи ако однос власти према одређеним новинарима и новинаркама оценим као силеџијски – бројни функционери се угледају на оне највише, па имамо широм Србије умишљене шерифе који мисле да немају никакву одговорност према јавности и новинарима. Толико су бахати, да им није јасно зашто се уопште неко усуђује да их нешто пита. То уче и од премијерке и од предесдника, али и других функционера скоро сваког дана. Али, пошто сви набројани готово никада не смеју да учествују у дуелима, или да седну са новинарима који ће нешто заиста да их питају, разумем да је силеџијство само фасада иза које има мало или чак нимало самопоуздања. И ту јавност и медији, већ односе победу.

Жељко Маторчевић (портал Жиг Инфо)

Однос највиших државних званичника према медијима и новинарима који нису под контролом режима је исти на свим нивоима власти као и у Гроцкој. Ми овде у Гроцкој након две године од паљења куће колеги Јовановићу, имамо исти третман као и пре немилог догађаја. Нажалост, пример из Гроцке се пренео на све нивое власти у Србији, ипак су то све “деца” из исте школе и од истог учитеља.

Предраг Момчиловић (Машина)

Као новинар који пре свега прати области енергетике и заштите животне средине примећујем да се однос државних званичника према нама како време пролази све више погоршава. Како питања енергетике и заштите животне средине добијају на значају и расте интересовање јавности за њих, политичари задужени за наведене области постају све недоступнији. Посебно се ситуација погоршала током пандемије, када је приступ институцијама отежан, а одређени новинари нису могли да присуствују појединим јавним расправама. Такође праћење јавних расправа у области енергетике и заштите животне средине је отежано, јер није могуће имати објективно извештавање када се јавне расправе одржавају без присуства за власт неподобне јавности.

Александра Поповић (дневни лист Данас)

Највиши званичници већ неко време од независних медија и новинара праве политичке противнике, ваљда у недостатку опозиције у парламенту, а најпре због потребе да се угуши сваки глас који критикује, који ради у јавном интересу и који може да оголи да управо они – државни врх, то не раде. Тај обрачун власти са медијима је ушао у завршну фазу, чини ми се, посебно током пандемије јер смо видели панику, бес и најстрашније нападе на сваког новинара који се дрзнуо да пита оно што је у том тренутку од виталне важности за живот грађана. Атмосфера линча коју државни врх производи, неће спречити независне новинаре да раде свој посао, али ствара озбиљно подељено друштво.

Анђелија Станимировић (портал Yоутх Вибес)

Сведоци смо свакодневног цртања мета новинарима који само одговорно раде свој посао. То је само последица медијског мрака и јаза у коме је новинарство као професија дуже време. Портал који водим и за који пишем, за три године колико постојимо, још није имао ниједан сукоб са било којим председавником власти, иако смо обрадили велики број политичких тема и вести које се косе са актуелним уверењима тренутне власти. Међутим, бринем се да ће се повећањем утицаја нашег портала и наше публике и тако нешто временом десити.

Младен Саватовић (телевизија Н1)

У већини случајева званичници се према медијима и новинарима које не контролишу односе као према политичким опонентима, а постоје и екстремни примери када их третирају и представљају као непријатеље. То најбоље илуструје последња конференција премијерке, чији је једини циљ био да дискредитује новинаре Н1. Пример је и оно што се дешава у Народној скупштини, а реч је о дехуманизацији новинара који се усуде да критикују. Тада се не бира речник, не размишља се о последицама и могућности да због изговореног неко може новинарима и физички да науди. Многи званичници не схватају да је посао новинара да преиспитују њихове потезе, да пишу о свему што је у интересу јавности и указују на њихове грешке. Избегавају их, па осим на конференцијама, новинари често немају прилику да им поставе питања. А када успеју, став који званичници тад заузимају показује да су у некаквом гарду и доживљавају новинарска питања као лични напад на њих.

Снежана Чонградин (дневни лист Данас)

Највиши државни званичници односе се према медијима и новинарима који нису под контролом режима као да су окорели криминалци који раде за мафију. Мафију која има намеру да убије председника државе и чланове његове породице, да би потом бацила бомбу на целу земљу и побила све грађане. Начин на који се председник државе јавно обраћа новинарима који му постављају питања од јавног интереса – у вези са аферама и сумњама на тешку корупцију у коју су умешани његови најближи сарадници и поједини чланови породице је, вероватно, један од најпримитивнијих, најбруталнијих и, истовремено, најопаснијих. Не заборавимо део његове вишедеценијске политичке каријере коју је једном приликом сажео у једној реченици говорећи о сопственом пијанству. Наиме, рекао је да је се у животу три пута напио од среће. Један пут је било управо због убиства новинара – Славка Ћурувије, и то док је он (Вучић) обављао функцију министра за информисање.

Марко Дражић (Њузнет)

Њуз је специфичан медиј, па је и однос људи на власти, али и осталих политичара, доста специфичан. Он се најлакше може описати потпуним игнорисањем. Што на први поглед не делује баш најбоље, али је и оно боље од повремених покушаја да уберу неки јефтин политички поен тиме што ће похвалити неки наш текст, што уме да нас доста изнервира.

Војислав Милованчевић (Нова.рс)

Представници власти у Србији, дубоко сам уверен, никада нису успели да разумеју сврху постојања и функционисања медија. За њих је непојмљиво да постоје новинари који не желе да раде по њиховом диктату, односно да их хвале, било да за то постоји потреба или не. Због тога се државни званичници, у првом реду председник и премијерка, према слободним медијима понашају као као да су њихови политички противници, таргетирајући их и спутавајући у свакодневном раду. Чини ми се да би они највише волели да не постојимо и мислим да их од неког озбиљнијег обрачуна са медијима, попут оног којем су сведочиле наше колеге током деведесетих година, дели искључиво чињеница да су декларативно на путу ка Европској унији.

Катарина Живановић (дневни лист Данас)

Државни званичници се према медијима који нису под њиховом контролом понашају двоструко – као да не постојимо, када им поставимо званична питања, и као да смо државни непријатељи, када откријемо аферу у коју је умешан неки представник власти или њему блиска особа. Сваку критичку реч или мисао представљају као атак на државу или појединца из власти (најчешће председника), узвраћајући контранападом и добро познатим етикетама – да смо страни плаћеници, домаћи издајници, Ђиласови, опозициони, малотиражни и неутицајни… Однос власти у Србији према објективним и независним медијима није својствен демократским и уређеним друштвима. Што говори о томе и каква смо држава, и какви смо као друштво.

Весна Малишић (недељник НИН)

Власт, вероватно, када би смела, и када би могла, урадила би све да оне које игноришу – не постоје. Дакле, комуникација између представника власти и дела новинарских редакција готово да не постоји, ако изузмемо конференције за штампу као прилике да им се не одговори на постављено питање.

Светлана Параментић (истраживачки портал VOICE)

Сматрам као млада новинарка да је опхођење високих званичника према колегама који нису наклоњени њиховом режиму веома дискутабилно. Постулати новинарства захтевају одговор обе стране укључене у проблем који је тема, те је врло неодговорно онемогућити колегама да имају њихову изјаву о било којој ситуацији која је од јавног интереса. Без слободног и професионалног новинарства званичници неће моћи да добију комплетну подршку с обзиром на то да се већина њих понаша нетранспарентно и манипулишу информацијама. То што представници актуелне власти не желе да гостују, или да дају изјаве на појединим медијима који им нису по укусу је озбиљна врста притиска на медије. Они тако желе да доведу медиј у позицију да нема другу страну и да је пристрасан. Што је опет врста “софистициране цензуре”.

Никола Крстић    Нунс

Можда ти се свиди

Оставите коментар

9 + 7 =