Док на Карабурми ничу нове лепе зграде, са скупим модерним становима, у непосредној близини, само два км од центра српске престонице, испод Панчевачког моста налази се највеће дивље насеље у Србији и, према неким информацијама, једно од највећих чак и у Европи.
Без канализације и здраве воде за пиће, у импровизованим објектима од картона, дасака, лима, крпа, ко зна све чега, хигијенским условима који се могу видети само у хорор филмовима, живе углавном Роми, којих је ту више од 1000, али се њихов тачан број не зна.
Власт их се редовно сети пред изборе. Тада им обећавају куле и градове, поделе им нешто намирница, нешто ситних пара и они, наравно, гласају по команди, зна се – за „Ацу Србина“. Већина становника овог тужног дела Београда живи од сакупљања секундарних сировинама, има их и који раде у Градској чистоћи, на градилиштима, али огромна већина живи крајњој беди какву смо у тв репортажама видели само у латиноамеричким фавелама. Тоне смећа које су свуда унаоколо, пацови и смрад који се у летњим месецима шири свуда до неподношљивости, градским властима нису у фокусу пажње.
Тренутно у Београду, како је за Еуронеwс изјавио својевремено градоначелник Шапић, има 165 сличних дивљих насеља. За подсећање, 2014. године било их је 140. Владавина СНС-а није број ових насеља смањила, напротив. Процењује се да у њима живи око 30 хиљада људи!
Недавно је београдска полиција, јурећи неког деликвента, упала у насеље испод „Панчевца“ и брутално физички малтретирала његове становнике, од најмлађих до најстаријих. Било би много корисније, да полиција повремено, ако не стално, пресретне и камионе грађевинских фирми који мимо закона сваке ноћи затрпавају овај део града грађевинским шутом и отпадом свих врста, додатно отежавајући живот тим несретним људима. Према њиховом сведочењу, на десетине цистерни које празне септичке јаме, на истом том месту свој садржај избацују у Дунав, углавном ноћу.
Логично се поставља питање – шта раде у где су центри за социјални рад, градски Секретаријат за заштиту животне средине, све оне градске службе које болују од нојевог синдрома, док их грађани уредно плаћају да решавају озбиљне градске проблеме, због којих и постоје.
