Министарка заштите животне средине Ирена Вујовић рекла је у интервјуу листу „Политика“ да би се Студијом о процени утицаја на животну средину рудника литијума добило мишљење струке да ли и како Србија може да користи литијум као развојну шансу.
Улога Министарства за заштиту животне средине и министарке није да брине о развојним шансама већ о потенцијалном негативном утицају било које привредне активности на животну средину.
Ирена Вујовић оваквим изјавама додатно умањује поверење, ако га је и било, у студије које министарство поручује.
Уместо да чврсто контролише рад привреде и бори се за очување животне средине и укаже на сваки негативни утицај, самим тим и да санкционише и утиче на све загађиваче да се придржавају закона и буду одговорни према амбијенту у коме послују, Ирена Вујовић се прилично отворено навија за привредне активности које доказано свуда у свету наносе велику штету животној средини.
Грађани Србије су оправдано забринути за своју будућност и своју земљу и министарка би то морала да зна.
Морала би да зна да нам недостаје око 320 погона за прераду отпадних вода, да нам је ваздух годинама већ у врху најзагађенијих у свету, да се у Србији спаљују гума, пластика и изолација са каблова у шумарцима поред путева, да су нам градски потоци претворени у фекалне колекторе, да нам депоније горе понекад месецима, да немамо одговарајуће погоне за збрињавање рециклажних сировина, а ништа од тога није ни поменула.
Министарство за заштиту животне средине мора да брине о свему поменутом много пре него што води бригу о страначким интересима министарке.
Александар Анђелковић
председник Одбора Народне странке за заштиту животне средине
